SONNY ROLLINS

Hell-o!!!

Vancouver International Jazz Festival. Jedina zvezda festivala ove godine je legendarni sax virtuoz SONNY ROLLINS. Mesto zbivanja ORPHEUM THEATRE. Rana je kao jazz festival abonent dobio karte u trecem redu, u sredini. Bina je bila tu, bezmalo na dohvat ruke. Kratka uvodna rec TV voditeljice, nabrojala je sponzore, rekla “no photographs tonight”, izdeklamovala pedesetak glorifikujucih reci u nizu i “please welcome” SONNY ROLLINS. Publika je zaista poskakala na noge kada se sjedi starac sa bradom zagegao prema sredini bine. Ogromna glava , ogromne suncane naocare na ogromnom nosingeru, beli sakov sa zavrnutim rukavima, siroka ramena, pogrbljen i klati se na slabasnim krivim nozicama. No, 78-godisnjak se bez problema sagnuo do poda da dohvati bocu vode. To je odgimnasticirao namerno, da se do kraja koncerta ne bismo strecali da ce napikirati na kljun, svaki put kad se zaljulja u umetnickom zanosu. A svako malo bi napravio fintu u sred sola, kao, e-evo tebi saxofon. Na bini ih je bilo sestorica. Plus nagluvi tonac za mixetom. Na levom krilu je bio stari pratilac, Bob Cranshaw, koji je u vecem delu nastupa svirao oba tona ne petozicanoj bass gitari. Do njega, mnogo mladji, bubnjar Perry Wilson. Ne da je zver kao iz muppet-a, nego je i pravio face kao isti. Pored legende, bio je definitivno najatraktivniji, i vizuelno i muzicki. Meditativac Kimati Dinizulu se gotovo nije ni cuo na udaraljkama. Ja delom krivim i tonca (kome ocigledno nije bilo vazno koga od muzicara ne cuje). SONNY-jev netijak, Clinton Anderson je svirao trombone. A na desnom krilu, na barskoj stolici, gitarista Bobby Broom (isti Mario Elie; kako je poceo, uplasio sam se da bolje igra basket nego sto svira gitaru). Salu na stranu, koncert je bio odlican. Prva stvar je bila umerena pichnjava, pa red balada. Pa malo latino, pa malo free-jazz (veliki bumbar u maloj tegli). Pa standardni bap… Bezmalo u svakoj stvari je bilo interpolacije nekih opste poznatih fraza ili zezalica. Nazalost, ja nisam jazz znalac, pa ne znam da vam kazem naslove stvari. Vecinom su bile zaista dobre. Vrhunac nastupa je bila 20-minutna paljevina (poput COLTRANE-ove “India”). Tutnjava, kao na stazi slonova. Svi sem kongiste su razbili u svojoj solo deonici (gitarski je mogao biti malo bolji, lako zamisljam kako bi virtuozi odvijali civije i napravili istinsko ludilo). Veoma atraktivna je bila i naredna, calypso tema (roditelji su mu sa Devicanskih ostrva). Na samom kraju su opet usporili. Kad se starina oblizne pet puta, znak je ostalima da je malo izgubio dah. Pretstavio je clanove grupe, otsvirali su poslednju stvar i izasli sa bine. Aplauz je bio neprekidan. Vratili su se da se poklone. Aplauz je i dalje trajao. Sve poskakujuci, izasao je ponovo na binu. Delirijum u publici. Duga stvar koju su otprasili je bila druga najbolja cele veceri. Trijumfalno je zapumpao pesnicom odlazeci sa bine. Pozeleo je sto i svi mi, da se uskoro ponovo vidimo.
Wow. Steta sto ovakve pretstave nisu malo cesce u zivotu. Moracu da izbunarim kako se ona najbolja stvar zove… pa da u CD-u sacuvam ulaznicu.

Pozdrav
rrasha

Comments (2,412)

ALLMAN BROTHERS BAND & THE DEAD – Gorge

Hell-o!!!

Subota, 16. maj, long weekend. Na put smo poranili (Spasa i ja) u 6:30AM. Do Gorge je dobrih 500km drumom, plus cekanje na grani… a i kod Baneta mi je bio novokupljeni P&S PANASONIC TS1, kome je trebalo napuniti bateriju i procitati uputstvo za upotrebu. Dok smo obavili sve gorenavedeno, bilo je vec vreme za rucak. Italijanski restoran na Market Street-u, u centru Ballard-a, je bio vise pretstava za oci nego praznik za stomak. Vec je bilo proslo 1PM kad smo se krenuli iz Seattle-a na istok. Pravi letnji dan, temperatura 24°C. Na planinskim vrhovima je jos uvek bilo snega, ali skijaske zicare vise nisu radile. U Ellensburg smo stigli nesto posle 3PM. DOOBIE BROTHERS su verovatno vec poceli show. Mi smo se zaustavili da rezervisemo spavanje. Pokazalo se da nije bas najjednostavnije, jer se desetak hiljada posetilaca stiglo pre nas. Ipak, posle pola sata smo nasli nesto sasvim pristojno, na izlasku iz grada. Gas jedini spas (tih preostalih 60-tak kilometara). Kad smo stigli na mesto desavanja, hiljade su se vec vrzmale ovamo-onamo. Parkirali smo se najblize sto smo mogli, pored kampa, oko 1 kilometar daleko od mesta gde se koncert odrzavao. A oko nas freak-ova kakvi se samo zamisliti mogu… Vreme je stalo ‘68. Malo-malo pa naidjemo na nekog sa podignutim kaziprstom. Traze kartu vise, ali su od sunca i prasine verovatno vec pogubili glas. Na ulazu opet pretresanje i druge demonstarcije nedemokratskih sloboda. Spasa je “masno” slagao da mu je kutija cigara neotpakovana. Ja sam cutke podigao ruke i okrenuo se oko ose. Dedica je video da u unutrasnjem dzepu prsluka imam novcanik i nije me pretresao po brojnim dzepovima. Uneo sam foto-aparat bez problema. Stigli smo kad su DOOBI BROTHERS vec zavrsili svoj nastup. Zaustavili se pred standom sa majicama, kupili po jednu (ja ABB, Spasa THE DEAD) i narucili CD koji ce biti veceras snimljen (nastup THE DEAD). A kad smo se popeli na vr’ brega, imali smo sta da vidimo. Ne samo da su tribine bile pune, nego ni na travi nije bilo mesta “igla da padne”. Jedva smo se ubacili na samoj betonskoj stazi. Bezbednjaci su prosli i naredili da tu nema sedenja. Kako su prosli, svi su oko nas ponovo posedali, pa i mi. ALLMAN BROTHERS BAND su poceli svoj nastup oko 5:30. Prva stvar “Mountain Jam”. Trebalo mi je poprilicno dugo da prepoznam. WARREN HAYNES je sharao sa solom, i u jednom momentu ubacio temu “Norwegian Wood”. “Trouble No more” je zvucalo dobro poznato. Pa malo improvizacija, gitarsko prepucavanje WARREN HAYNES -DEREK TRUCKS. Napokon je GREGG otpevao refren “Leave My Blues At Home”, pa sam znao sta sviraju. A onda; blues. Pocelo je kao “Spoonful” ali su nastavili sa “Good Morning Little Schoolgirl”. Spasi se ispunila zelja: sledeca stvar je bila “Statesboro Blues”. Tek kad je GREGG treci put otpevao naslov, prepoznali smo “Ain’t Wastin’ Time nO More”. WARREN HAYNNS i DEREK TRUCK su ravnomerno polivali solaze. GREGG bi se tek povremeno nalegao na svoj HAMMOND B-3. Dva starca (JAIMOE i BUCH TRUCKS) su rutinski preplitali po bubnjevima, ali je MARK QUINONES prasio po udaraljkama kao clanovi SANTANA nekada. Prvorazredno iznenadjenje (za mene) je bilo basiranje (koje ja na svakoj solo deonici publiku podizalo na noge). Usledio je dug latino instrumental, (kao SANTANA) koji ni ja ni Spasa nismo prepoznali. Vidim (posle koncerta) da na internetu pise “New Instrumental”. Ne znam da li je to naziv stvari, ili neka nova improvizacija kojoj ni internetopisac nije znao imena. Naravno, publika je u glas pevala “Midnight Rider”. A onda opet duga latino improvizacija. Jedva sam prepoznao staru blues stvar “Who’s Been Talking” (a imam barem 5 verzija te stvari na CDima). Odskocio sam sa mesta kad su zagrmeli “Black Hearted Woman”. No picnjava nije dugo trajala. Nastavilo se sa “Dreams”. Ocekivao sam da ce se zavrsiti sa “Whipping Post”, ali nije. Uopste nisam prepoznao poslednju stvar. Bila je kao produzena verzija “Dreams”. Onda ce sigurno svirati “Whipping Post” na bis. Nisu. Uopste nisu izasli na bis. Svirali su furiozno nesto malo manje od dva sata i otisli sa bine. Za vreme pauze smo napravili po djir. Dok se jedan guzvao, drugi je cuvao mesto. Nije bilo bas najbolje u amfiteatru, ali do ogradjenih skupih mesta ispred bine nismo mogli da dodjemo.
THE DEAD su poceli oko 8:15. Prva stvar je bila “Music Never Stopped”. WARREN HAYNES je nabudzio neki vristece-kreketavi zvuk gitare tako da je zvucalo najstrasnije psychedelic. Nemerljivo sa bilo kojom njihovom svirkom nakon 1969. Malo su povikli na jazz u “Crazy Fingers” i ulteli u svemirsku improvizaciju “Dark Star”. Zvucala je drugacije nego na “Live Dead”, ali ne losije. “Dire Wolf” nisam prepoznao. Zvucalo mi je poznato, ali naslov mi nije prilazio pameti. A onda iznenadjenje. PHIL LESH je starackim glasom zapevao prvi vokal na “Tom Thumb’s Blues”. Publika je provristala od srece (sto je LESH uopste ziv, i sto iako bolestan ide na turneju). Salu na stranu, pevanje je bilo bolje nego DYLAN-ovo, poslednjih decenija. Odmah zatim je usledilo novo iznenadjenje, kad je WARREN HAYNES poceo “Into The Mystic”. Stara tema VAN THE MAN-a je zvucala poprilicno psycho. Prvi deo programa se zavrsio calypso veselicom (poput “Iko,Iko”). Ja sam samo slegnuo ramenima, a publika je sa BOB WEIR-om pevala u glas “Man Smart Women Smarter”. Polucasovnu pauzu smo proveli cupkajuci od zime u mestu i psujuci sto nismo poneli polar fleece, jos dok je sunce przilo (preko dana je bilo oko 30°C). A kad je sunce zaslo, 14°C, ne racunajuci windchill koji je polivao sa Columbia River. Drugo poluvreme je pocelo dugim stimovanjem. Ocekivali smo “Space Jam /Drum Solo”, ali su prvo otprasili set pesamo iz 70-80-tih. Ni jednoj se nisam setio naslova: “Hell In The Bucket”, “Althea”, “Eyes Of The World”. A onda je usledio space ritual: prvo kao MASSIVE ATTACK, pa Drum Solo. BILL KREUTZMANN je resetao po bubnjevima, a MICKEY HART je talabasao po velikim udaraljkama. Kad su se posle frtalj sata ostali vratili, usledio je neki beskrajnii ultrazvucni napad na usi. Kao kad su PINK FLOYD izvrnuli ribe u jezeru, pre 4 decenije… Odahnuo sam (uzdahnuo sam) kad se ludilo rasirilo novom verzijom “Dark Star”. Bogumi je bila najmracnija od svije’ zvijezda… Onda su kao otisli, pa se vratili, da odgrme “Another Saturday Night”. BOB WEIR je zezao krizu, prekidajuci pesmu chetr’-pet puta. I kad bi se vec uplasili da je show zavrsen, zagrmeli bi ponovo, i ponovo… Bila je skoro ponoc kad su okupili celokupnu pratecu im ekipu, i svi se poklonili publici. Ne znam da kazem da li je ozvucenje ovoga puta bilo bolje nego pre 5 godina, ili je zvuk jednostavno bolji u gornjem delu amfiteatra, ali zvucalo je kao dram trip. Jedino sto ja ni kroz djozluke nisam mogao da prepoznam lica na bini (stotinak metara daleko). Gledam u fotke koje sam napravio. PANASONIC se isplatio vec u prvom naletu. Btw. vidjao sam tipove sa full size aparatima, i sa monopod-ima. Ne znam kako su ih uneli (shverceri nijedni). Zavidim im.
Zvanicno su stampali samo 500 primeraka snimaka sa koncerta, ali je red ljudi koji su cekali bio preko 200 metara dug. CDe su doneli u kutijama, jednu, pa jos jednu, pola sata nakon pretstave. A onda smo kao u redu za gasnu komoru, choporativno otabanali do kampa. Dobro je most preko potoka izdrzao… Zoom-Zoom je bio pokriven debelim slojem prasine, koja se na drumu vijorila kroz noc. Oko 2AM smo stigli na spavanje. Mocna svirka. Jedva cekam ponovo… SMRT.

Pozdrav,
rrasha

Comments (2,466)

BRIAN AUGER’S OBLIVION EXPRESS -Yale

Hell-o!!!

Odavde do progressive rock zaborava… Utorak 5. maj. Mesto zbivanja ponovo Yale Hotel.Smeo sam da se kladim da nece biti pun, ali dobro je ispalo da je Rana dosao malo ranije, pravo sa svog posla i zauzeo tri mesta, ushrek, pored bine. Priznajem, ja bas nisam preslusavao BIAN AUGER’S OBLIVION EXPRESS. Bolje ga znam iz ranieg perioda (STAMPACKET i TRINITY, tj. sa JULIE DRISCOLL). Prema tome-dabome; ocekivao sam da cujem nesto i od toga najboljeg sto je ikad otsvirao.
Pocelo je oko 9PM, kad su na binu izasli mali debeli, tj. BRIAN, djevojka-plavojka, basista i bubnjar. Gazda lokala je riknuo u mikrofon “Brajan Ogr!!!” i tutnjava je pocela, iz mesta 200. Talasi HAMMOND-a. Sta ce kad nema gitare, a i ne treba mu… basista, Andreas Geck je svirao na 5 zica. Koa sto smo ubrzo culi, plavojka-djevojka je bila cerka, Savannah Auger. Dobro izgleda i dobro peva (ni jedno kao JULIE iz najboljih dana). Tip za bubnjevima je bio Karma Auger. Prava porodicna manufaktura (totales ako se orode sa basistom). Izmedju stvari, BRIAN je zabavljao publiku pricom, iz svojih starorimskih dana, dok je jos svirao stvar koju je komponovao DONOVANIUS: “Season Of The Witch”. Duga improvizacija na vristecim orguljama… Pa zbog toga sam dosao!!! Jako energicna je bila “Indian Rope Man”. Najavljivali su i dobro svirali stvari koje ja ne znam. Uglavnom progressive rock-sa soul prizvukom. Pauza. Starac se bogami oznojio, a treba i CDe prodavati (bez poreza). Rana je kupio dupli CD: ERIC BURDON BRIAN AUGER BAND “Access All Areas-Live”. BRIAN ga je potpisao. Taj CD je posle zavrsio kod mene (Rani hvala dje cuo i necuo). Ja sam se bio skoncentrisao na pivo i fotografisanje-a jedno s drugim ne ide. Drugo poluvreme. Ja sam se nadao da ce izvoditi “This Wheel’s On Fire” i “Road To Cairo”, ali sam do kraja morao biti zadovoljan sa “Light My Fire”, furioznom “Fool Killer” i “Pavane”. “Pavane” je ubrzana verzija stvari koju je napisao Claude Debussy (ucitelj Maurice Ravel-a). Sve skupa, bio je to dobar show, kakav ne treba propustiti.

Pozdrav,
rrasha

Comments (2,657)

Mr. SAVOY BROWN himself, KIM SIMMONDS!!!

Hell-o!!!

Cetvrti put na koncertu SAVOY BROWN. I ovoga puta je u Yale Hotel-u nastupio trio, i ovoga puta je pocelo u frtalj posle 5PM. Kratka najava da u maju dolazi BRIAN AUGER i zezi-zezi. Pocelo je sa cetiri nove stvari: “Long As I Got You”, “I Don’t Remember You”, Monday Morning Blues” (sve sa “Steels” albuma) i elektricna verzija naslovne stvari sa akusticnog albuma “Out Of The Blue”. Vec od samog starta koncert je bio drugaciji od ranijih. KIM je bogami pritiskao wah-wah pedalu i iz crvenog Les Paul-a su izvirali vristeci tonovi. Naravno, novo bogatstvo se ne moze meriti sa starim. Jako energicna je bila verzija “Needle & Spoon”. Sa pumpajucim ritmom, ni nalik na psych-jazz verziju kakvu je izveo kad je MALACHOWSKI svirao drugu gitaru. Wah-wah egzibicija na “Poor Girl”. Strahovita je bila i moja favorit grmljavina “Leavin Again”. “♫ Ain’t got no job, ain’t got no money, wond’rin’ what I’m gonna do…”, totalno darkerski je zvucala “Street Corner Talking” sa interpoliranim “Hellbound Train” riff-om u sredini. Kao i obicno na repertoaru je bila “I’m Tired” sa “One Step Further” albuma. Sa “Raw Siena” je iznenadjenje bila “A Hard Way To Go”, a jos vece duga lagana “Stay While The Night Is Young”. Pa ponovo pichnjava. “Goin’ Down Louisiana” je bila posvecena klincu, lokalnom gitaristi, koji se utronjao i nije smeo da izadje na binu. Ocigledno da KIM ima gomilu poznatog sveta u Vancouver-u. Vrsnjake i vrsnjakinje, decu, unuke??? Zestoka je bila i “Wang Dang Doodle”. “All night long, all night long…” svi smo pevali. A grmeci boogie? “SAVOY BROWN BOOGIE!!!” Posvecen mrtvima” HOOKER-u, DIXON-u, MUDDY WATTERS-u, LONG JOHN BALDRY-ju (poklici iz publicke) LONESOME DAVE-u, ROD PRICE-u, ELVIS-u… zivima, njemu samom, pa i nama u publici. Uf, ne znam koje su jos stvari svirali. Opet je KIM imao i solo na usnjaku. Nekom hromatskom, koji nije zvucao ni malo blues. Na bis su otprasili zestoku verziju “Tell Mama”. Vec znam, uvek se tako zavrsava. Prvi put sam na koncert poneo foto aparat. Napravio sam preko 170 fotografija (bez blica; nisu bas svi bili uvidjavni kao ja). Potpisivanje ploca i CDa je posle koncerta trajalo, bogami… Neka klinka, koja je ceo koncert odjuskala u prvom redu je bas nagrnula na bubnjara (koji je otprilike za glavu nizi i od SIMMONDS-a). Dva boda na strani se broje kao tri, ili kako su vec promenili pravila… Nesto pre 8PM je napolju jos uvek bio dan.

Pozdrav
rrasha

Comments (2,334)

Viva Mexico!!!

Jul polovinom februara. Nenadjebivo!

Uputstvo za citanje: u daljem textu cete naici i na neke negativne recenice. Kad god procitate nesto sto vam se ne dopada, vratite se na prvi red, pa tek onda nastavite sa citanjem, tamo gde ste stali…
Pocelo je lose. Airporter ne vozi posle 20:30. Pokazace se na kraju da je taxi do aerodroma bio najveci putni trosak, osim avionske mi karte. Mex na check-in me je razocarano pitao “samo to?” (od prtljaga). Imao sam torbu ni 10 kila tesku (manju, sa kojom sam dosao u Kanadu) i ruksak sa 2 foto aparata. Naravno, foto opremu sam stalno nosio sa sobom. MEXICANA je po ocekivanju kasnila. Poleteli smo tek posle ponoci. Kada su se svetla Vancouver-a izgubila ispod oblaka utonuo sam u san. Probudio sam se pred svitanje. Razdanilo se kad smo sleteli u Ciudad de Mexico. Grad je neopisivo veliki. Veci nego dokle pogled iz aviona dopire. 6 sati letenja +2 sata promenjenih casovnih zona… Jutarnja automobilska vreva na bulevarima sa po 3 trake u jednom smeru. Jednosmerni saobracaj u velikom broju ulica. Medjunarodni deo aerodroma: mermerna zgrada, zadivljujuce cista i uredna. WC k’o apoteka. Osvrcem se ne bih li pronasao gde su mi istovarili torbu. Treba proci kroz pasosku i carinsku kontrolu (u avionu sam popunio carinsku deklaraciju; dobronameran savet: nemoj neki da se nasali pa da u Mexico nosi oruzje, i zbog prazne caure istresaju naglavce iz gaca). POLICIA FEDERAL, POLICIA ESTETAL, POLICIA MUNICIPAL & jos kojekakvo brojno bezbednjacko osoblje uglavnom ne zna da bekne engleski, kao ni ja spanjolski. Siti smo se ispricali rukama i nogama. Bez torbe sam prosao kroz sve kontrole. Mahnuli su mi rukom, Cancun. Jos bolje, da ne moram da je teglim sa kraja na kraj aerodroma. Veliki grad, pa veliki i aerodrom. Sa kraja na kraj (aerodroma) se zurnim korakom, bez prtljaga u rukama, moze stici za pola sata. Taxisti su navalentni, ali se meni na dva sata nije islo do grada (verovatno ne bih ni stigao da iskoracim na trotoar). Vozila ima svakojakih. Najvise NISSAN-a. Ima i starih “buba” ali ne bas puno. Vise se voze moderniji evropski, japanski i manji hamerski automobili. Na domacem delu aerodroma je nezamisliva guzva, ali se mermer i dalje besprekorno sjaji. Ne znam zasto su mi surcinski aerodrom, BG i NS autobuske stanice pale na pamet??? Do Cancun-a se leti nepuna dva sata. Posle sam cuo: automobilom se moze stici za dva dana. Aerodrom je mali, takodje sav u mermeru i takodje jako cist. U Mexico City-ju je jutarnja temperature bila oko 20°C. U Cancun-u u podne je bila preko 30°C. U sred februara. Torba je stigla istim avionom. Kud sad???
Na licu mesta sam odlucio da idem u Playa del Carmen. Sa aerodroma ima direktan autobus koji ide svakih pola sata. $90 Peso ($8 CAD) za preko 100km voznje autobusom prve klase (ADO). Autobus ima air condition, udobniji je nego avion, svako putnicko sediste je sa pojasom kao u avionu i sa TV ekranima iznad svakog cetvrtog reda sedista. Projekcije hamerskih akcijasa, sa sinhronizovanim spanskim govorom (ko ce jos sitna slova da cita). Sedeo sam u drugom redu i uglavnom sam radoznalo gledao kroz ogromnu sofer-sajbnu. Palme, cvece, dzungla uz sam auto put (2-3 trake u svakom smeru i oko 6 metara siroko zeleno ostrvo izmedju). Svako malo majstor koci i zaustavlja. Tope (lezeci panduri). Kroz Mexico nema jurnjave. Samo jednom da se nasuces i naucio si skupu lekciju popravke automobila. Ne retko su tope na mestima gde je locirana dobro naoruzana policijska kontrola. POLICIA FEDERAL, POLICIA ESTETAL, POLICIA MUNICIPAL. Crne uniforme, slemovi, pancir kosulje, automatske puske… neki su naoruzani “pumparicama” sa kalibrom koji bi slona u trku oborio na mestu. Objasnili su mi lako: borba protiv narko-mafije; Miami je na samo 100 minuta letenja.
Playa del Carmen. Prolazi se kroz neke bednjikave ulice, ali je autobuska stanica bas na glavnoj strafti: Quinta Avenida (5th Avenue). Ne znam da kazem zasto je peta, kad je prva do plaze. Naredna je 10, pa 15, pa 20… Ulice su orjentisane istok-zapad (kao u US): 2, pa 4, pa 6… ukapirali ste shemu. Da iz autobusa dobijes svoju torbu, moras da das cedulju sa brojem. Nema “Lalo kako je bilo u pozoristu?” ”Ta bilo je jako lepo, al’ najvise mi se dopalo na kraju, kad su delili kapute-ja sam uz’o 3 komada”. I tako, sa torbom na ramenu, i turistickim vodicem u ruci, krenuo sam da trazim jeftin smestaj. Po knizi je trebalo da je jedan na samoj Quinta Avenida, izmedju Cale 4 i 6. Blokovi su kratki, ali ja ne mogu da nadjem. Nekoliko puta sam prosao kroz pesacku zonu, od coska do coska, kad se neka bosonoga devojka zaletela na mene. “Trazis jeftin smestaj?” “ ”Da.” “Ima hostel, odma’ iza coska, u Cale 6”. Odvela me je pravo pod ikonu. Zaista pravi youth hostel, “Maria Sabina”. Klinci i klinke sa ruksazima. “’Hoces da spavas u zajednickoj spavaonici ili u sobi sa kupatilom?” “U privatnoj sobi.” “Sa air condition ili bez?” “ Sa”. “$450 Peso noc”. Odveli su me da vidim sobu. “A ako ostanem 3-4 noci?” “$400 Peso, imas i besplatan dorucak i internet i kablovsku TV u sobi”. “E, TV necu gledati sigurno, osim ako kisa lije, a i onda cu gledati samo weather chanel”. Za pocetak sam platio 4 noci. Kako se spustalo vece, na Quinta Avenida je guzva na korzu bivala sve veca. Zabavljaci i ulicni sviraci su zauzimali svoja mesta. Prodavnice sa suvenirima i restorani su nacickani sa obe strane avenije. I tako, dvadesetak blokova. Ne znam kakvu sam otuznu facu imao kad me je zaustavio jedan lokalac sa gitarom. “Señor, ‘oces da ti pevam?” Trgao sam se, “necu, gracias”. Dok sam imao snage muvao sam se kroz guzvu. Sreo sam bosonogu sa momkom. Projurili su pored mene, pa nisam stigao ni da ih pozovem na pice. Napravio sam gresku i zaustavio se pred jednom prodavnicom. Prodavali su neke dekorativne MAYA-nske tkanine koje se kace na zid. Mex se zaleteo da mi pokazuje prvu, drugu, trecu… “Koliko kosta?” pitao sam cisto iz radoznalosti. “$1900 Peso”. Okrenuo sam se da idem. “Special price señior!” Mahnuo sam rukom i krenuo dalje. “Besplatno!” dreknuo je za mnom. “I bocu piva” odvratio sam mu jednako cinicno. Usledila je bujica kletvi na spanskom. U sobi sam ustanovio da sam zaboravio da ponesem peskir. Sjurio sam se dole i kupio veliki, za plazu, sa MAYA-nskim kalendarom. Kupio sam i mouth wash i flasu vode. Nema zezanja: voda iz cesme i/ili voda iz tusa izaziva visednevnu dijareju, “Montezuma’s Revenge”. Prevencija: pranje zuba i cetkice za zube flasiranom vodom i tusiranje sa mouth wash u ustima. Ne znam koliko vazi za ceo Mexico, ali Yucatan je ravan; najvisi breg na poluostrvu (2000km u obimu) je jedva 120m visok, i imaju problema sa kanalizacijom. Nemojte se iznenaditi ako u naizgled beskrajno cistom hotelu smrducka. A “Maria Sabina” je poprilicno freak-ovsko mesto. Moje ocene: lokacija 9/10, osoblje 9/10, zabava 9/10, cistoca 7/10 (mir i tisina 2/10). Da se razumemo: ma kako gundjav starac bio, ne zalim se zbog toga sto se mladi glasno vesele. Ne secam se da li sam ikada bio mlad, ali se secam kako je muzika nekada grmela…
Dorucak sam probao samo prvog jutra. Tost od belog brasna i dzem. Jaja mozes sam da kuvas, ako imas sibicu ili opaljivac za plinski sporet. Uostalom, ja i kod kuce jedem jednom-dvaput dnevno. A posto je zbir dusevnih i telesnih gladi konstanta, na zanimljivom putovanju mi je dovoljno da jedem jednom do nijednom. Vec je proslo 8 kad sam izjurio napolje. Kud cu? Aj’ za pocetak nekud blizu. Na Cosumel, ostrvo tacno naspram Playa del Carmen. Otisao sam na obalu. I sinoc je more izgledalo divno, ali u punom svetlu dana, predivno!!! Gotovo beo pesak na obali, tirkizna voda u plicaku i mastilo-plava u dubini. Palme i raskosne fasade skupih hotela koji izlaze na plazu. Raj! Da, to je raj.
Kafana na obali “Señor Frog”. Dvostruki red onih koji su cekali da se ukrcaju na brod je bio 20-tak metara dugacak kad su oformili trecu kolonu, tako da sam medju prvima stupio na palubu. Sedeo sam u otvorenom delu i uzivao u vetru, prskanju morske pene i boji vode koja se menjala kako smo odmicali od obale. Tokom plovidbe sam prvi put prisustvovao dvojezicnoj prezentaciji (spanski/engleski) turistickih opcija koje su nudili na drugoj obali. Dvojezicni show ce se posle svakodnevno ponavljati. Ja sam ih samo (besplatno) slusao, i nisam kupio nista. A nudili su: rent-a-car $60US, rent -a-scooter $25US i snorkeling $30US. Za nepunih sat vremena smo bili na drugoj obali. Novo betonsko pristaniste je bilo tek sagradjeno. Delovi doka su bili jos uvek u fazi malterisanja. U spaliru su stajali taksisti i mnogiobrojni turisticki vodici koji su nudili naprednavedene “programe” (po istoj ceni). Na drugom doku, kilometar dalje, su bila ukotvljena tri velika broda (Caribbean cruse). Ja sam se uputio u varos, San Miguel. Brzo se pokazalo da je zivopisan centralni trg, dugacki bulevar duz obale i jos 4-5 ulica sa obe strane trga. Sve ostalo, ka unutrasnjosti je stambena zona. Sirotinjske kuce od betonskih blokova (neke nedovrsene) u kojima zive mahom potomci MAYA. Ali turisticka zona je bas nacickana restoranima i prodavnicama suvenira. Zaustavio sam se ispred jednog turistickog standa i pitao kako da dodjem do piramida. Taxi, rent-a-car i scooter su bile opcije. Nema javnog prevoza (domorodci imaju svoj prevoz). Smisljeno je da se deru turisti sa debelim budjelarima. Tip na salteru mi je priopcio da rusevine, 20-tak kilometara + 20-tak kilometara u unutrasnjosti ostrva, nisu bas nesto, ali ako bas hocu $60US, $60US, $25US (za gorenavedene opcije) je cena + upad na arheolosko nalaziste, naravno. Ono zbog cega se i veliki krstareci brodovi zaustavljaju je snorkeling & diving. Veliki koralni greben se nalazi duz jugozapade obale ostrva. Grebiga, krenuo sam na vodu, a nisam poneo kupace gace… Ipak, voznja camcem sa staklenim dnom?!? Mozda bude koja dobra fotka? Mmmm-hm. Odbrojao sam pezose. Tip mi je dao priznanicu i rekao “idi dole do keja, sacekaj ispod zastave, jedan mali debeli ce sa grupom naici za minut-dva”. E, to jos nisam radio, al’ ajde… Odem na kej. Ogromna meksicka zastava se viori na vetru. I zaista za 2 minuta, eto ga mali debeli, mase mi. Iza njega grupica od 5-6 faca koje sam vec video na brodu, sa sve decom. Ajmo, zurnim korakom do doka na kome su camci sa staklenim dnom. U camcima su 2 clana posade: jedan vozi, a drugi vodi grupu na gnjuranje. Camci mogu da prime desetak ljudi i prilicno su brzi. Imaju nadstresnicu sa mrezom ispod koje turisti ostavljaju svoje stvari. Svi koji idu u vodu dobijaju masku, peraja i sigurnosni prsluk (sve da hoces, ne mozes zapravo pod vodu=snorkeling). I tako dok se grupa veselo brckala, ja sam pokusavao da napravim koju fotografiju kroz (od otisaka stopala) zamuljano staklo na dnu. Skljocnuo sam nekoliko puta, i odustao. Zavalio sam se i uzivao u ugodjaju (sunce & talasi) juznih mora. Ceo happening je trajao vise od dva sata. Camac se premestao na tri lokacije. Na poslednjoj je dubina vode bila oko 8m, ali se i dalje sve lepo videlo, korali i sarene ribe… Stalno su nas nudili pivom, kolom, sokicima, vodom… Neki su bas navalili na (all inclusive) pivo. Ja sam popio samo jedno. Ponovo na obali. Krenuo sam u setnju duz keja, ka severu. 20-tak blokova. Pored vode je svezije (30°C u hladu), umirujuci sum talasa, kao i u Vancouver-u, samo sto ja retko dobacim (tih 100m) do vode. Vreme je rucka. Prelistao sam vodic. Spominje restorane u centru i jedan jeftin, “El Moro”, 15 blokova u unutrasnjosti, koji navodno ima mnogo bolju hranu od svih skupih. Jedino je problem naci ga. E, ako ga ne nadjem, nisam ni zasluzio da jedem. Prolazim kroz Podbaru, Salajku, Slanu Baru… neomalterisane kuce, napustene “bube” bez farova i sedista… kerici ispred kapidzika (obicno bih, za svaki slucaj, presao na drugu stranu ulice). Pesacenje je potrajalo (vodic nije bas najtacniji, pa valda zato, pogotovu po mraku, turisti i nisu mogli da nadju restoran), ali sam prateci strelice na banderama stigao. “El Moro” je pravi soc-restoran sa kockastim musemama na stolovima. Sa ulazne strane je otvoren (nema stakla). Porucio sam govedju sniclu na MAYA-nski nacin (malo neobicnije ciganj-pecenje). Bilo je ukusno, uz 2 DOS EQUIS i tipom (kanadskih 15%, ussseravali su se), haben-cuzamen oko $10CAD. Jos me je kelner castio nekim MAYA-nskim picem, agava liker, gust skoro kao med. Ka centru sam isao malo prometnijim ulicama. Guzvu u saobracaju su najvise stvarali turisti na scooter-ima. Samo bi se pojavili u jatima. Inace, svi (domaci i strani) voze prilicno agresivno. Pesaci uglavnom nemaju prvenstvo prolaza. Ponovo na keju. Setnja na juznu stranu. Djavo mi nije dao mira, pa sam se uputio medj “bazare”. Mex trgovci me dovikuju. “Samo ubijam vreme” rekao sam jednome. “Señor, u Mexico-u je zabranjeno ubijanje vremena. Jedino trosenje para…” Ako ste ljubitelji suvenira, mozete potrositi bogatstvo. Ja vise volim lepotu prirode. Kad sam se vratio na pristaniste, druga smena 8-clane grupe sto malterise je radila istih ogradjenih 6×15m. Izgleda da ima razloga zasto Mexico ne napreduje brze. Tugaljivo je bilo gledati rucno istovaranje tereta sa broda. Ne znam kako je reseno invalidsko osiguranje kad se jadnici (jednom i zanavek) ukoce na pogresnom mestu. Sunce je zaslo i plovidbu nazad sam prespavao u kabini. Playa del Carmen. Osetio sam koliko me je februarsko sunce sprzilo. Djir-dva po Quinta Avenida i na spavanje.
U 6AM sam bio k’o nov. Celonocno talambasanje i karaoke se zavrsilo oko 4AM. Na ulicama gotovo nikoga. Jutarnji zivot pocinje oko 8AM. Kupujem mineralku u sirom otvorenoj prodavnici. Ispred mene je hamer, klinac, sa litracom piva. “I know the rule” kaze prodavcu i krece ka izlazu, dok mu prodavac pruza otvarac. Bocu je otvorio na ulici i otvarac dobacio nazad prodavcu. “Znaci to je pravilo”, nasmejao sam se. Za razliku od Kanade, dozvoljeno je da se pije na ulici, jedino flasu sa alkoholom ne smete otvoriti u prodavnici. Cudan je svet, jelda? Izvinjavam se na (jutarnjoj) digresiji. Akcijabo! Idem do piramida. Coba. Duboko u dzungli, oko 200km od Playa del Carmen. Atobuska karta druge klase (MAYAB) je $65 Peso. Udobna sedista sa sigurnosnim pojasom, air condition, nema TV. Prvih stotinak kilometara se ide auto-putem paralelno sa obalom (voda se ne vidi sa puta). Prva i jedina stanica je Tulum. Ideja mi je bila da u povratku posetim i to arheolosko nalaziste. Od Tulum-a lokalni put skrece u unutrasnjost. Tope na ulasku, pesackim prelazima i izlasku iz svakog siromasnog sela. Oko 11AM sam stigao u selo Coba. “Ruins?” pitam klinca pod slamnatom nadstresnicom informacionog centra. “200m niz drum”. Prolazim peske pored jezera (stoji tabla sa upozorenjem da ima aligatora), i iza krivine vidim ulaznu rampu i kolibicu gde vozilima naplacuju parking. Meni niko nista ne naplacuje. U krugu oko parkinga su prodavnice suvenira. Ograda od bambusa, kapijica (niko ne trazi pare). Ulazim u arheolosko nalaziste. Staza vodi kroz gusto zelenilo. Prva od rusevina je na 50-tak metara od ulaza. Turisticki vodici na spanskom i engleskom drze predavanja svojim grupama. Malo prisluskujem pricu (na engleskom) dok cekam da mi se uklone sa vidika (sta cu kad imam sirokougaoni objektiv). Obicno je kanapom obelezeno dokle je dozvoljeno penjati se na ostatke kamenih zdanja. Nekad bas ne mozes docekati da svi sidju, pre nego sto se novi popnu. Povremeno se ispod slamnatih senica mogu videti kamene ploce sa MAYA-nskim crtezima. Do sledece grupe gradjevina se ide sirokom, utabanom stazom prokrcenom kroz dzunglu. Na prosirenju puta je koliba (sa osvezavajucim picima) gde mozete rentirati bicikl. Pokazace se da ima dobrih 5km u jednom smeru, ako zelite da vidite sve sto se videti moze. Jos jedna mogucnost je da platite (biciklisticke) rikse, da vas voze. Ja sam se (naravno) zaputio peske. Sve je potpuno ravno, dzungla stvara delimicnu senku i jedino prasina koju biciklisti podignu zasmeta na kratko. I tako, od jedne rusevine do druge… Posle par kilometara se nailazi na gradjevinu sa MAYA-nskim stadionom. Stadion cine dve kamene gradjevine sa zakosenim stranama koje formiraju slovo V. Izmedju strana je staza siroka nekoliko metara. Na sredini svake zakosene strane je veliki kameni prsten, postavljen kao uvo na verikani zid (kosarka sa vertikalnim obrucem). Igralo se sa punom loptom od gume (bila je oko 3kg teska). Takmicile su se dve ekipe. Svaka na svojoj kosini. Prvo jedna ekipa pokusava da bez ruku i nogu (kukovima, ramenima, grudima) ubaci loptu kroz prsten. Napad se zavrsava ili golom, ili kad im se lopta niz kosinu skotrlja na stazu izmedju gradjevina. Onda druga ekipa napada, na svojoj kosini. Igra se do 13. 13×20 dana koliko je trajao MAYA-nski mesec + 5 dana “lose srece” cine godinu. Elem-biomelem, kapitenu pobednicke ekipe bi otsekli glavu, kao najvredniju zrtvu bogovima. Pa ko je onda lud da pobedi? Pogubljeni kapiteni su bili smatrani herojima, Miloshi Obilici, koji su se svesno zrtvovali za dobro svoga naroda. Susne godine (gladi), uragani, bolesti… trebalo je umilostiviti mnogobrojne bogove. Dobro, da ne rasplinjavam pricu o svakoj od rusevina koju sam video, pretvorice mi se prica u “Rat i Mir”… Ono zbog cega svi posetioci dolaze je najvisa piramida. Visoka je oko 100 stepenika, svaki oko 30+cm visok, sto je za male i zdepaste MAYA ljude bilo prilicno nezgodno, pogotovu za silazenje. Ideja je bila ne dozvoliti da se ledjima okrenut silazi sa hrama. To nije smeo cak ni veliki svestenik, staresina grada, polu-bog. Kretali su se postrance. Kako oni, tako i ja (sa dva skupa foto aparata oko vrata). Prilicno je strmo i pravo da vam kazem, nije bas za trcanje, ni uzbrdo ni nizbrdo. Ja sam se uzbrdo zaustavio jednom, na 2/3 puta, da pogledam unaokolo. Vec visoko iznad krosnji drveca, bilo je fantasticno. Brzo, brzo na vrh. A kada se popnete, blizu ste bogovima. Nema vlage ni vreline dzungle, vetric pirka, a dokle god pogled doseze je zeleni okean vrhova drveca. To sto ste izgubili dah penjuci se naporno, nije nista. Prizor zaista preseca dah (nemojte bas potpuno da zaboravite da disete). A kad se nadisete, vise vam se ne silazi (pucina je marva jedna grdna…), a i morate da se nagnete malo napred da biste videli stepenik pred sobom. Silaziti postrance apsolutno ima smisla. Oni plasljiviji su na turu prebrojali sve stepenike do dole. Za smotane turiste su namontirali i debelo uze, od vrha do podnozja, ali od njega je slaba vajda, kad kad ga mnogobrojni koji se penju i silaze drmaju svak na svoju stranu. Pokazace se da je Coba (najvisa piramida na Yucatan-u) jedina na koju je jos uvek dozvoljeno penjanje. Da bi se MAYA-nske rusevine kvalifikovale za svetska cuda, morali su po nalogu UNESCO da zabrane turistima pentranje (i intenzivno unistavanje). Svako ko se tesko uspinjao zna da se na vrhu ne moze ostati dugo (cak ni kad te sa vrha niko ne tera). Ma koliko da ostanes, cinice ti se kratko. Nevoljno sam, postrance, kao kraba, sisao sa piramide. Ponovo u zelenilu dzungle. Zavirio sam i u divljinu, tankom stazicom koja vodi do jezera. Da sam ugazio verovatno da bih i krokodila video (problem je samo sto bi on mene video prvi). I tako, polako, nazad do ulaza. Sunce je jos uvek bilo visoko, 2PM. Samo da sednem u bus, pa u Tulum (da snimim zalazak sunca iza Djave). Problem je jedino sto je Coba poslednja bus-ka stanica. I kao iz svake zabiti, bus ide 2 puta dnevno. Stigao sam bogami i da se skepe vratm do sela, i da se najedem i da se napijem… Bilo je oko 2:40 kad sam se ukrcao u bus, platio kondukteru malo manje, koliko je trazio, i nisam dobio kartu… Jel’ mi to poznato, odnekud… Vazno je bilo samo da sam sedeo u fotelji zabrinut jedino da li cu dobiti upalu pluca za sat vremena koliko ce air-condition duvati u mene. Nesto pre 4PM sam u Tulum-u sisao sa busa. Nema veze sto lokalci ne znaju engleski, razumeli su me i pokazali mi rukom “Ruins, tres kilometros”. Tres, tres, tres… Sunce je i dalje nemilosrdno przilo. 35°C u ‘ladu, a ja sam pesacio po suncu (kad necu da platim taxi, kao riba u kacketu koju takodje nije pojeo krokodil, iz naprednavedenog jezera). Ovako sam izbliza video vrlo zivopisne kafanice sa nadstresnicama od palminog lisca duz druma. Malo vise od pola sata mi je trebalo niz novosagradjenu traku auto-puta koja jos nije bila pustena u saobracaj, da dodjem do necega sto je licilo na kapiju. “TULUM”. Skrenuo sam na sporedni put, i posle pola kilometra video ogroman parking. Bio je poluprazan. Sa druge strane parkinga je hotelsko-suvenirski kompleks. Nastavio sam dalje, i taman sam izronio iz oblaka prasine koju je podigao turisticki traktor sa prikolicama, kad su mi oni sto su dolazili u susret priopcili: “ne vredi da ides dalje, zatvoreno je”. “Sta je bre zatvoreno? Dzungla? More?” “Zatvoren je ulaz u arheolosku zonu”. Bilo je 4:50PM. E sve u tri PM. Nista od moje fotografije zalaska sunca… Okrenuo sam se, i nazad. Drugim putem koji izlazi na auto put. A pored puta, desetak metara visok jarbol. Na vr’ jarbola sedi tip i svira u nekakvu frulu. Jarbol se okrece, a na krajevima kanapa koji se odmotava naglavce vise tipovi u narodnoj nosnji. Prizor je nadnaravan. Grabim foto aparat, ali dok sam ja nanisanio i opalio par puta, pretstava je bila gotova. Samo sto sam vratio aparat u torbu ispred mene se nacrtao jedan u narodnoj nosnji sa sesirom. Prilog. Dao sam mu neki metal (oko $10 Peso). “$5-10US”, gura sesir prema meni. “Sta???” “Napravio si fotografije”. E, mal’ ih nisam ubrisao, tu pred njim. Dao sam mu jos novcanicu od $20 Peso, pa smo se razisli. Besan on, besan ja. Sunce je pocelo da zalazi kad sam izasao na auto put. Neki autobusi idu u mom smeru. Mahnuo sam rukom. Samo su projurili. Mora da su oni prvoklasni. Mozda sam presao 30-tak metara (od 100km do Playa del Carmen), kad se “Colectivo” kombi zaustavio ispred mene. Mora da me je vozac video kad sam ma’o autobusu. U kombiju je vec bilo 4-5 putnika. Kol’ko kosta do Playa del Carmen?” “$34 Peso”. “Super”. Jos par zaustavljanja i kombi je bio pun. Neki su izlazili, neki drugi su ulazili. Saren svet turista i lokalaca. POLICIA FEDERAL, POLICIA ESTETAL, POLICIA MUNICIPAL. Nisu zaustavljali. Vec je pao mrak kad smo stigli u Playa del Carmen. Vozacu sam dao tip (zaokruzio na $40 Peso). Upiskio se od srece. Izgleda da drugi ne zaokruzuju. Djir kroz Quinta Avenida, pa na veceru. Nisam gladan, al’ sam zedan. “Las Brisas”, moja baza. Prekoputa ulice je Sprot Bar & Grill. Stolovi za bilijar i mnogobrojni televizori. Cedim SOL sa limunom (cak ima bolji ukus kad kriska upadne u bocu i pusti kiselinu; bude bas prava limunada). Vidim, Howard se smeje preko celog ekrana. Mora biti da je opet zakucao preko nekoga… Okrecem glavu. Gledanje kosarke je zimska zabava. Ovde je leto. U februaru.
Novi dan. E danas mi je odlazak u Tulum prva briga. Putujem bus-om druge klase, koji prima usputne putnike. POLICIA FEDERAL, POLICIA ESTETAL, POLICIA MUNICIPAL. Mrki pogledi (ispod usijanih slemova), ali ne zaustavljaju. Ne zaustavlja policija, ali zaustavlja vojska. Pun kamion ih je naoruzanih do zuba. Pretresaju olupani pick-up nekog bednika. Valda oni znaju sta rade (samo da im vreme prodje). Ulazimo u Tulum. Pitam vozaca gde da sidjem. “Na sledecem semaforu”. Izjurio sam, “Gracias”. Prepoznajem raskrsnicu, mesto gde sam prethodne veceri izasao. Zaustavio sam se ispred turistickog stranda. Tip dovoljno dobro govori engleski da je u stanju da mi objasni pravila “igre”. Arheolosko nalaziste Tulum je otvoreno od 10AM do 5PM. Upad je $51 Peso. Red ispred biletarnice je nezamisliv. Platis “buleto” i prolazis kroz dva reda kontrole. Gori su nego POLICIA FEDERAL, POLICIA ESTETAL, POLICIA MUNICIPAL. Ali kad se predje preko brezuljka i izadje na cistinu, jeeeeeeeeeeee. Zelenilo, dok palme njisu grane, talasi zapljuskuju pescanu obalu, mnogobrojna kamena zdanja unaokolo i Djava na klifu. Ispod klifa masivne drvene stepenice vode na plazu. Mocno, extremno mocno. Opet nisam poneo kupace gace… a i ko ce mi cuvati skupu foto opremu? Sloboda je ropstvo.
Iguane se suncaju na kamenju. Prvu koju sam video je bila mala i nije se mrdala. Minutima. Pomislio sam da je vestacka. Posle sam video i velike i male. Pomere se malo, i na novoj lokaciji drmaju glavom gore dole. Puvakaju se, zadovoljne ostvarenim uspehom. U principu su lenje, ali kad su uznemirene bogami mogu da pojure. Mali zmajevi.
Podnevno sunce je otskocilo i przilo, kako vec dolikuje julu (u februaru). Tulum jeste lep, ali prevelik broj turista mi je bio zamoran. Turisticki vodici su u svakoj recenici ponavljali MAYA, MAYA, MAYA… Carobna rec (za caroban tip). Kad mi je vec bilo dosta cekanja da slucajni i namerni prolaznici izadju iz kadra, izasao sam kroz nepovratnu revolver-kapiju. Jos pola dana je predamnom. Opet sam ispred turistickog stranda i gnjavim tipa za informaciju kuda dalje. U komsiluku (na 10-15 minuta voznje) je ekoloski park XEL-HA (izgovaraju Shel-Ha). Idealno mesto za snorkeling. Otpada, vec sam pomenuo, krenuo sam u svatove bez… Jos jedan ekoloski park: XCARET, ulaznica $100US. Sta??? U knjizi (iz 2005.) pise $25US. Posle 3PM je snizena cena, $65US. Ako od njega kupim kartu dobicu 10% popust. Odbrojao sam mu $780 Peso. Do 3PM je bilo dovoljno vremena da odem na rucak. I pored boce vode u dzepu sam bas dehidrirao na suncu. U restoranu sam porucio neku lokalnu speciju, i dobio HOT, bas kao sto sam i trazio. SOL, SOL, SOL… Colectivo kombi me je za $24 Peso odvezao do mesta gde se lokalni put za XCARET odvajanja od auto-puta. Besplatni otvoreni bus sa slamnatim krovom je cekao. Ja sam se uputio peske. Prestigao me je pred samim ulazom u park. Prvi utisak je bio: moc. Disneyland uredjen u dzungli. Suveniri, restorani, mamipare na sve strane. Kad se prodje usminkani civilizovani deo ulazi se u zoo vrt sa domacim zivotinjama, stazica vodi pored baste agava, i ulazi se u pravu dzunglu. Naravno, sve je uredjeno, sa tablama na kojima su imana bilja kraj staze. Veliki sareni papagaji imaju svoje carstvo, pored njih iza debelog stakla pink flamingo rezervat… Jeleni. Staza krivuda uzbrdo-nizbrdo. Silazim ka potoku. Prolazi se kroz tunel i stize na dok. Veliki camac sa klupama ceka da se okupi turisticka grupa. Kada su me videli sa foto aparatima, ajde ti napred, u prvi red, da ti niko ne smeta… I tako, sedeo sam sam u sredini prvog reda, da se camac ne ljulja, ni tamo ni ‘vamo. Voda u potoku je potpuno prozirna. Prugaste ribe promicu ovamo-onamo. Niko ih ne dira. Krecemo niz vodu. Ispred nas je spilja, kao dzinovska razjapljena usta sa belim kamenim zubima. Woodoo-woodoo… camac klizi necujno. Ni blesavi turisi ne remete mir u kome se samo pticiji glasovi cuju. Dalje nailazimo na rekonstrukciju naselja, grncarije, metalni predmeti… Jeste napravljeno samo da izgleda, ali izgleda. Vozimo se kroz pecinu. Huk vode. Pojacava se u tami. Na polovini pecine je vodopad. Na izlasku iz pecine voda kaplje sa svih strana. Tropska dzungla. Prolazimo pored onih jelena koje sam video sa vrha brega. Jos par okuka i evo nas ponovo na pristanistu sa koga smo krenuli. Camdziji sam dao tip za celu grupu. Ponovo uzbrdo nizbrdo, kroz bujno zelenilo. Ribnjaci. Sortirani od tek omrescenih do 4 meseca starih. Niko ih ne lovi. Gledam u mapu i u putokaze. Staza me vodi ka civilizovanijem delu. Ulaz u spilju i pocetak snorkeling ture kroz recni tok ispod zemlje. Deca cice i vriste od srece. U centralnom delu je pravi zoo vrt. ♫ Ajde, plavi moj tapiru… Telesina mu je u vodi. Samo glumpava glava viri. Spider Monkeys zongliraju obeseni na repovima. Jure se gore dole po granama. Prava majmunska posla. Idem prema vodi. Kornjace, velike, Galapagos. Dalje su delfini, plivaju po obimu svojih bazena. Tribine oko bazena su prazne. Izgleda da je show zavrsen za danas. Na plazi vetrina duva. Nazad u zelenis, da nadjem pume. Asfaltirana staza se racva. Visok bedem. Sa druge starne bedema dubok jarak dubok i sirok oko 10 metara i ostrvo. A na ostrvu, pod drvetom, dve velike cicos-macos. Bas su debele. Izgleda da ih hrane turistima. Jeste, nose bundu po vrucini, pa su malo isplazile jezik i mrzi ih da se setaju. Idem dalje, mozda budu raspolozenije kad se sunce malo spusti. Na drugoj polovini pregradjenog ostrva su panteri. Veliki crni se seta. Bagira” zagrajala su deca. “”Pantera-negra”… I tako, iz cista mira, meni do kraja zivota ostaje medj’ usima “Pantera-Nera” (lalinski). U senci drveca isprva nisam ni primetio da je i sareni panter u istom drustvu. Tek kad je ustao da se premesti, uspeo sam da nanisanim tele-zoom-om. Pantera-Nera je bila raspolozenija za poziranje. Pod odredjenim uglom svetlosti se vidi da je i njeno crno krzno zapravo pegavo. Prosao sam kroz skupi restoran, pa pored nekih slapova, za malo da opet zvrsim na obali… I dok sam ja lutao, vec su sve pretstave na binama rastrkanim po velikom prostranstvu bile zavrsene. Nema veze, i tako sam dosao da uzivam u prirodi. Vratio sam se u pravi cas da snimim i pume u setnji. Posle sam otisao u deo sa leptirovima. Prolazi se kroz pecinu, i dva reda gustih zavesa od palminih konopaca. Sa druge strane su leptiri. Ima ih tusta i tma. Nervozno lete ovamo onamo. Nije zgodno za fotografisanje. Smirili su se tek pred spavanje (u 5:30). Upamtio sam jer su pustili slap vode, koji je posetiocima oznacavao zatvaranje vrta. Poslednji koga sam uslikao je bio “Barboleta”(plavi leptir). Prosao sam pored hrama, igralista, prirodnog amfiteatra, i uputio se ka velikoj zgradi u kojoj se odrzavala velika vecernja pretstava. Nekoliko hiljada ljudi je vec bilo na tribinama kada sam usao. U prvom, jednocasovnom delu, smo prisustvovali igranom “dramskom” progarmu: rituali drevnih MAYA. Najuzbudljiviji deo je bilo sportsko takmicenje. Samo jednom je svaka ekipa proturila loptu kroz kameni prsten (tako da su se oba kapitena srecno izvukla, k’o prda kroz gace; glave se nisu kotrljale). Posle su igrali drugu igru sa stapovima i loptom, kao hokej, na ravnom delu izmedju strmina. Igra je postala jos uzbudljivija kad su zapalili loptu. Na “hokejaskom” stapu bi pimplovali vatrenu loptu i dodavali se kroz vazduh… kakav bre fudbal, kosarka i rukomet. Poluvreme se zavrsilo dolaskom konkvistadora. Uverljivo surovo je delovalo “posteno” razmenjivanje dobara, da bi se uz prisustvo svestenika sve pretvorilo u masakr i rusenje hramova (od necega je trebalo napraviti nove hriscanske crkve). Polucasovna pauza. Drugo poluvreme je bila pesma i igra naroda i narodnosti iz svih delova Mexica. Nakon potresnih scena rusenja indijanske civilaizacije, nisam bio raspolozen da pravim fotografije dalje zabave. Tako sam se tada osecao, a propustio sam da zabelezim jako zivopisnu pretstavu. iako ja tanc bas ne volim, ni da gledam, a i muzika nije bila ona koju najvolijem… Slageri i narodnjaci, sa harmonikama , violinama, duvacima… otuzno-slatko. Pesme kakve su prepevali Nikola Karovic, Slavko Perovic i Cune Gojkovic ranih 60-tih. A bilo je bogami i opake svirke. Posebno su mi se dopale stvari iz okoline Vera Cruz. Vatromet udaraljki, marimbi, cimbala i nekih zicanih instrumenata kojima imena ne znam… Kad se pretstava zavrsila, napolju je bio crni mrak. Za razliku od vecine koja je u Xcharet dosla bilo luksuznim rezervatskim busom ili autom, ja sam imao da otpesacim par kilometara do glavnog druma. Ni dva minuta cekanja i uskocio sam u Colectivo. $30Peso sa sve velikim tipom. Vecera u “Las Brisas”, djir po petoj aveniji i na spavanje.
Novo jutro je bilo suncano. Kuda danas? Ne bi bilo lose otici u Sian’ Kaan, prirodnjacki rezervat. Bilo je vec skoro 9AM kada sam se zaustavio ispred jedne od turistickih agencija na ulici. Tip koji organizuje ture se upljuvao od nabrajanja ponuda. Sian Ka’an. Bio sam kratak. Namrstio se. Kasno je, vec su dzipovi otisli. Vec su otisli? Da, da, polazak je u 8:30AM. Vozi se do Tuluma, pa drumom pored obale na poluostrvo… Posto? $1098Peso, ali ako hocu mogu da vozim dzip… Znao sam da nece biti jeftinije ni ako ne vozim. Nemam toliko Presosa, sacekaj, vraticu se. Nemojte da idete kod drugih, dodjite kod mene… Dobro, dobro… Tacno prekoputa bus-stanice je Scotiabank automat. Turio sam moju CIBC karticu. $3000Peso je limit. Ja sam ukucao $5000Peso i dobio $5000Peso, bez problema. Nazad kod Marka (mog turistickog agenta). Usput sam zavirio u cene kod drugih, svuda je isto. Odbrojao pare, dobio cedulju, i upozorenje da budem spreman tacno na vreme, doci ce do pred vrata mog hotela da me pokupe. OK. Znachi-Bachi, danas moram da smisljam nesto drugo. Mislio sam da odem to farme krokodila u susednom Puerto Morelos. Sutra je ekspedicija u divljinu. Upad u krokodilsku farmu je $40US. Ubedi me u dve reci, posteni Mexikanac. Onda sta? Da odem u Cancun, na celodnevni izlet. Pa i mogao bi. Bus prve klase $38Peso. Do polaska busa je trebalo ubiti skoro sat vremena. A na 5-oj aveniji deciji karneval. Kostimirani klinci, marsiraju , voze tricikle ili slicna decija vozila. Zivopisno. Lepo je biti dete. Kako je bus izasao iz Playa del Carmen, pocela je kisa. Rominjala je i kad smo prosli kroz Puerto Murelos. Nadomak Cancun-a je prestala. Bus ide kroz ogromnu bulevarcinu. Automobili koji se voze po gardu uglavnom solidni. Najvise NISSAN-a, ali ima i drugih. Ima i starih BUba. Prilicno velika bus stanica. Staklo i mermer. Guzva. Prelazim ulicu i krecem nasumice kroz grad. Imam neku stilizovanu mapu u knjizi o YUCATAN-u. Drzacu se bulevara, pa ne mogu da se izgubim. Zapara posle kise. Bare na ulicama. One uz ivinjak poprilicno duboke, na pojedinim mestima. Vozaci kao da vrebaju da poliju pesake. ♫ Balkane-Balkne-Balkane moj… Odmicem, u polukrug. Nema bas bog zna sta da se vidi. Prodavnice automobilskih delova i sl. Bednjikavo. Sam bulevar ne izgleda lose. Kaldrmisan, sa sirokim zelenim ostrvom izmedju 2×2 trake u svakom smeru. Na velikoj raskrsnici kruzni tok saobracaja. Ja se drzzim svoje strane ulice. Pravo da kazem, ne znam zasto sam se osvrnuo, ali ono sto sam video je bilo zaista cudno: ogroman Chevrolet iz 60-tih je sa ugasenim motorom jurio u kontra smeru kruznog toka saobracaja. Samo se kotrljanje tockova po kaldrmi culo. Prosao je ni 10 metara ispred mene, popeo se na moj trotoar, nastavio po trotoaru istom brzinom i tras, u betonsku banderu. Debela zica se pokidala, a ja sam otskocio u stranu. Kad me vec auto nije pregazio, ne mora ni struja da me ubije. Bandera se nakrivila. Iz auta niko ne izlazi. Pesaci u okolini stoje i gledaju. Utom eto i policajca dotrcava. Ja sam se uputio na drugu stranu ulice, da me jos ne napadnu za svedocenje (na inozemnom jeziku). Dobro se zavrsilo, pa mi je smesno, al sam se malo vise osvrtao pri prelasku ulica. Obigrao sam djir od oko 4-5 kilometara, i opet sam blizu bus stanice. Belo zdanje BENITO JUAREZ. Neka izlozba. Nisam zainteresovan. Neobican spomenik prekoputa bus stanice. I to je to. Nisam imao zelje da idem do hotelskih rezervata na obali. Jos malo se promuvao, nista nisam kupio, i nazad u Playa del Carmen. U busu je do mene sedela zena, raspolozena za pricu. Ona je iz Guadalajara oblasti. Ovde se udala. Pa se razvela. Sad ide na Cosumel, kod bivseg muzaa i sina. Kazem da sam bio na ostrvu i da mi se dopada. nabrojao sam i ostala mesta koja sam posetio. Kazem da me zanimaju piramide i divljina. Kad je cula da mi je Merida sledeca baza, kaze obavezno da odem da vidim Lol Tun. Gde? To je pecina, svi ce znati da ti kazu. Aj’ napisi, zaboravicu. I zaista, napise mi na mapi. Drugo, Cenotes. Sta? Jezerca-bunari, sveta mesta za Maya-nske rituale. Dopisala mi je i to. Vec smo ulazili u Playadel Carmen kad nas je neki krshni NISSAN pogodio u prtljaznik. Nije bio pravi sudar, samo nas je malo ocesao pod ostrim uglom. U autobusu se nije ni osetili, ali nastale je frka. Mora da dodje policija, agenti automobilskog osiguravajuceg drustva (”ovo moze da traje i 3-4 sata” rekla mio je). I posto kera ne laje sela radi, napala je oba sofera da se lepo na autobuskoj stanici doogvore oko zapisnika (ociglednoo je NISSAN izazvao sudar menjajuci traku). Zaista su je poslusali. Nasmejao sam se (u sebi) Verujem da njen muz nije bas najbolje slusao izvrsne komande… Poslepodnevna setnja po plazi Playa del Carmen. vetar se malo smirio, polako se i razvedrava. Svirke po bastama restorana. U hostelu su organizovali fudbalsku utakmicu i igranku na krovu (upad $50Peso). Ja sam proverrio email, iskopirao fotografije sa kartica na memory stick i rano otisao na spavanje. U hostelu sam produzio boravak jos dva dana (po istoj, ranije doogvorenoj snizenoj ceni).
Probudio sam se mnogo pre vremena, tako da sam napravio ranojutarnji djir po gotovo pustoj 5-oj aveniji. Od oblaka ni traga. Dzip je kasnio skoro pola sata. Drustvo koje su pokupili u drugom hotelu je imalo problema sa budjenjem. Dovezli su nas do remize za dzipove. Na parove razbrojs’: Spanac-Englez-Spanac… Mex i drugi Latinosi su bili brojcano daleko mocniji. Bilo ih je 20 (taman su se rasporedili u 5 dzipova). Nas ostalih je bilko 3kom.: ja i par iz Finske. Meni je prvom ponudjeno da vozim. Nisam hteo (no driving when drinking). I Finac je odbio. Zenska je nesto promrmljala (niko je nije ozbiljno ni pitao). I tako je nas vodja expedicije seo za volan. Bili smoo u ceonom dzipu. Ja na suvozackom sedistu, sa foto opremom na gotovs. Ocigledno dobro izvezban brojnim expedicijama, Mexikanac je odlicno govorio engleski. Tip oko 30, stalno je provaljivao nesto. Pita Fica: da livise voli skijanje ili more. Skijanje , kaze Finac. I ja takodje, nema ajkula… Kad je video top od objektiva, mene je uhvatio da zeza; aaa paparaazzi… dao nam je da listamo knjigu o pticama koje cemo videti (ako budemo imali srece i ostro oko), samo ni ne dirajte dzokavac, ili bar nemojrte deliti sa svima drugima. U Tulumu smo stali da dolijemo goriva i da nam podele peraja i maske za snorkeling. Niko se nije izgubio. Sa magistrale smo sisli na prasnjav drum. Posle desetak kilometara smo prosli kroz naselje u kome niema struje. Hoteli i bungalovi od pruca sa slamnatim krovom. Zabranjeno koriscenje kreme za suncanje i sretstava protiv insekata. Vrhunski turizam. Na svakih sto metara je preko druma bilo polozeno debelo uze od lijane sa ogronmim cvorovima. Dovoljno da se prevrnes, ako se zaletis. Cim smo izasli iz naselja, vozio je kao manijak po prasnjavom prasumskom drumu. Povremeno bi usporio ili se potpuno zaustavio da nam pokaze nesto zanimljivo (ili isprica kako su smrdljive alge na pescanoj obali jako vazne kornjacama za polaganje jaja; smrdelo je k’o sam necastivi). Na jednom pravcu smo stali da sacekamo ostale. Posle 5-10 minuta svih 6 dzipova je bilo na broju. Uskoro smo stigli do ribarskog naselja. “Sve vredne stvari vadite iz dzipa” pala je komanda. “Ono sto stavite, najverovatnije necete nac kad se vratitei”. Registracija u lokalnomj kancelariji (ako nekog pojede krokodil, da znaju ko fali). Prebrojavanje i pregrupisavanje, jer dalje idemo camcima. Ko ce sta da ruca (klopa ce biti spremna kad se vratimo). nas troje English smo se ukrcali u jedan camac. Santiago, nas camdzija, je imao dobru volju, ali ne i znanje engleskog. Bilo je; majmun radi sto majmun vidi. Jurili smo preko lagune, videli par delfina, presli u carstvo ptica. zavukli seu Crnu Lagunu, koja je ribarima skloniste kad udare uragani. Magnolija je najvaznije rastinje u laguni. Absorbuje so iz morske vodr i oslobadja slatku vodu, tako da se eko-sistem u laguni znacajno razlikuje od onog u slanoj vodi. Ponovo juris prema pucini. Imali smo srece da vidimo kornjacu kako pliva. Kornajce su plasljive i cudljive. ako su uznemirene, u stanju su po pola sata da plivaju pod vodom, pre nego sto izrone na povtsinu da udahnu ponovo. Veliko finale je bilo kupanje oko koralnog grebena u karibskom plicaku. To sto je na nekim mestima voda tek malo iznad pojasa nema veze. Prsluk za spasavanje je obavezan. i sto puta ponovljena recenica: ne dirajte korale. Treba im sto godina da se oporave. Nenamazani losionima za suncanje, na kraju dana smo svi bili roze, k’o prasici. Klopa na obali je bila ukusna, ali ne bas obilna. Pivo je bilo skuplje nego na najsminkerskijem mestu. Tequila skupa i za kanadske pojmove. Na povratku smo se zaustavili pored drvenog mosta (ulazak u Sian Ka’an. Lokalci su pecali sa mosta. Romanticni zalazak sunca i preslisavanje : sta smo lepo danas videli i naucili. Da ne bude da je neki otis’o nezadovoljan (ja sam bio malko nesrecan jer nisam video ni krokodila ni panteru-neru). Zagrnuti samo mokrim peskirima, naivni Finci su se spicili u otvorenom dzipu. Ja sam kao pravi deda, imao i podgace i duge rukave… Veliki tip i camdziji i soferu. Bio je to dobar provod u divljini.

Spustite zavesu molim, kraj prvoga dela. Pocelo je prebrojavanje na prste i plan za preseljenje u novu bazu. Zelja mi je bila da odem do Chetumal-a (lokalci iz severnog dela Riviera Mayase ne izjasnjavaju bas lepo o juznjacima). Bez obzira. u pokolini grada se nalaze tri piramide koje se spominju kao vredne posete. Ali ja nisam imao dovoljno dana… Nista, sledeca baza je Merida. Najveci i njznacajniji grad u oblasti Yucatan, na poluostrvu Yucatan. Donde je dobrih 350km drumom. Autobus prve klase kosta $286Peso. Za 4 sata da dobijes upalu pluca, kako od air-condition duva. Srecom, stali smo 5 miuta u Valadolid-u, da se otopimo. Relativno dobar asfaltni put preseca poluostrvo Yucatan.
Rano nedeljno poslepodne. Sunce przi. 34°C u hladu (na suncu se cini 60°C, da ponovim-u februaru). Znao sam da je u gradu karneval, ali nisam znao da ce i u podne grad biti karnevalskom povorkom podeljen na dva dela. Sa knjigom u ruci, krenuo sma od hostela do hotela. Nisam nista rezervisao unapred, pa u hostelu nije bilo mesta. Pitao sam ih i rekli su mi kakve cene da ocekujem u hotrelima, tako da nisam jako puno birao. Stacionirao sam se u hotelu Santa Lucia (koji je u dvoristu imao i bazen). Ni dva minuta pogadjanja i cena sobe je bila niza nego u hostelu u Playa del Carmen ($370Peso za noc). Istina ovi hotelijeri su potesko razumeli bilo sta da pitam na engleskom. Ali spremno su mitraljirali svoj solo iz glave na spanskom. Ko gluv i glup. Ono sto sam brzo naucio je da Merida ima milion stanovnika, i veliki broj bus stanica. Nije bas lako u svom aranzmanu organizovati ekskurzije do arheoloskih nalazista. Cena rent-a-car je bila ista kao u Playa del Carmen. Ni jedan od dva recepcionera nije znao sta ja govorim, ali su prepoznali imena: Lol Tun, Cenotes, Uxmal, Shichen Itza i Mayapan. Imali su aranzmanske kombi-ture do svih nabrojanih osim Mayapan. Hau mach voch? Nagodili smo se $100US za cetiri kompletica. Sve lokacije su u krugu od 200km. Cak da cetvoro rentira auto za $70US dnevno + benzin , nije jeftinije. Sutno sam se u dupe, kako sam dobro prosao. Svi koji su mi hvalili grad bili su u pravu. Merida je kolonijalni centar, sa velikim lepim centralnim trgom, katedralom i puno mocnih zgrada, koje bi sasvim lepo pristajale i u Parizu. Nekada rezidencije velikih zemljoposednika, nakon revolucije zamkovi su pretvoreni u muzeje ili su se u njih uselile drzavne ustanove . Policijski komeserijat je npr. jedna od lepsih zgrada. Kada sam pitao za dobar restoran, hotelijeri su me upucivali na neka sminkerska mesta. Ja sam nasao poluloklno mesto, na kome se dobro jede. ELTRAPICHE sa tri otvora u zidu umesto vrata (zatvara se metalnim rolovima) je simpo mesto. Socijalisticki, kockasti stolnjaci, i zivopisni likovi. Kelner koji je dosao za moj sto je izgledao kao bivsi bikser. Crne obrve, namrgodjen, engleski ni jednu rec… za malo nisam odustao pre vremena. Naravno, pokazalo se da je klopa odlicna. Tortill chips sa tri vrste sosa (zeleni i crveni, oba pomalo slatkasta i paradajz paprika luk salsa koju sam ja tamanio). kako stamanim chamche, cekajuci glavno jelo, kelner donese drugo. SOL i kriske limuna samo odlaze i dolaze. Dok dodje glavno jelo, ja sam skoro vec dobar. Ono sto u prve tri veceri nisam uspeo da ukapiram je kolika je cena piva, jer sto vise popijem, to mu je cena manja. Ocigledno kasirka nesto nije dobro racunala, pa bih svako vece kelneru davao nerazumno veliki tip. I tako je ukupna cena bila jedva $12CAD.
Prva od ekskurzija je bila “Haciendas & Cenotes”. U kombiju na sje bilo svega cetvoro (minimum) turista. Par iz italije, zena iz Mexico City-ja i ja. Prvo mesto u kome smo se zaustavili je bila najmocnija i najbogatija hacijenda u kraju. Vecina stanovnista na Yucatanu su Maya ili spanski mestici. Otac naseg vodica je bio Spanac, majka Maya-nka. Pricao nam je o ustanku Maya u drugoj polovini 19. veka. Vlasnici hacijendi su Mayan-ske seljake tretirali gore nego robove. Ustanak nije imao nikakve veze sa revolucijom koja ce se kasnije desiti. Vlasnici te najvece hacijende su navodno otisli u Francusku. Zgrade neumitno propadaju, iako lokalno Maya-nsko stanovnistvo pokusava da ih sacuva (bez investicija drzave). Prva Cenote koju smo posetili je bila pecinskog tipa. Cenote je zapravo jezerce kroz koje protice podzemna voda. Na Yucatanu nema povrsinskih vodenih tokova. Vekovima su se u Cenotes Maya-nski svestenici u njima kupali i oko Cenotes odrzavali obrede. Navodno je nedelju dana ranije vrac odrzao ritual ispred Cenote. Lokacija ognjista je bila vidljiva. U blizini Cenotes raste odredjena vrsta drveta, koja trazi puno vode, i po tom drvecu su drevne Maye znale da pronadju Cenotes u dzungli. druga Cenote koju smo posetili nje bila kao veliki bunar. Cenote je zakljucana i samo kad turisti diodju, lokalci otkljucaju gvozdenu kapiju. Metalnim merdevinama se silazi 4-5 metara na kamenu platformu i jos oko metar do vode. nisam imao kupace gace na sebi, a ni volje da se brckam, iako je voda bila besprekorno prozirna i cista. Na drugoj hacijendi smo ostali na rucku (o svom trosku). Bila je licitacija, da li se ide u restoran ili ne. Ja sam se izjasnio da ja ne moram da jedem, ali ako ostali idu, ici cu i ja. Italijani su se odmah izjasnili: mi jedemo. Dobro, dobro… Ja sam porucio neko meso koje su posluzili na palminom listu (u tanjiru, naravno). To mi je vodic preporucio, i hvala mu na preporuci. Ispostavilo se da tip ubija italijanski. Engleski je znao korektno. Ispricao je kako je pre deset godina radio u Cancun-u i kako su svake nedelje dolazile ekskurzije sa stotinama gostiju. njegov menadzer u hotelu mu je predlozio da uci jrzik i bude vodic (za svoje dobro i dobro hotela). To je i uradio. n apocetku je platio privatne casove, a posto je godinama broj turista bio velik, i stalno je klepetao sa njima, naucio je perfektno. Pirtao sam ga da li govori Mayanski. Rekao mi je da je u detinjstvu znao, ali da je otac (Spanac) mislio da ce bolje u ziviotu proci ako govori Spannski, pa je od skolskog uzrasta nadalje govorio Spanski. Kad mu se cerka udala u Mayansku porodicu, ponovo je obnovio maternji jezik. Od njega sam cuo da Mexikanci nemaju kulturu (a nisu imali ni para) da putuju. Najnoviji je trend da putuju po svojoj velikoj zemlji i upoznaju je. Po povratku u grad sam otisao na karneval. Nije se zavrsio u nedelju. Duz velikog bulevara koji vodi prema severu su zaustavili saobracaj, podigli puno bina i okolnih satri sa icem i picem. Muzika koja grmi i opste ludilo. Karnevalska popvorka je prolazila kroz 60-tu ulicu, pola bloka do mog hotela. Platio sam upad $30Peso i gledao povorku 3 metra blize nego oni iza ograde. Lepotice sa platformi vozila bi bacale bombone ili neke suvenire publici. Otimacina kakvu samo zamisliti mozete. Neki (od turista) su plen posle delili okolnoj deci. Neki nisu. Ja se (naravno) nisam ni grabio.
Narednog jutra nas je u ekspedicionom kombiju bilo mnogo vise. Isli smo u obilazak najraskosnijeg Mayan-nskog grada: Uxmal. Taj grad je bio medju najbogatijima, fasade su prepune ornamenata i imali su mogucnosti i da boje svoja zdanja. Zemlja je ocigledno bila plodna, pa su jedine ljutske zrtve podnosene bogovima bili ratni zarobljenici. Naravno vrhovni vladarima grada su pripadala najmocnije zgrade. Delovi cetvorougaonog hrama sa velikim unutrasnjim dvoristem je bio pod restauracijom i nismo mogli svuda prici zidovima.Ornamenti na fasadama su mnogobrojniji i detaljno opisuju istoriju predela. Tele-zum je dobro dosao. Devojka koja je bila vodic moje velike grupe je sila lokalna Maya-nka, a studirala je u Vancouver-u. Detaljno nam je ispricala kako su Maye bile organizovane: nije bilo socijalne pravde, drustvo je bilo organizovano po kastama i svaki od vladara je sebicno gledao vlastiti prosperitet. U beskrajnoj sebicnosti, vladari su se vencavali u okviru porodice, pa su deca sa mentalnim i fizickim degeneracijama bila cest slucaj. Culi smo legende o Maya-nskim princezama, patuljcima i zlim svestenicima… O tome kako su po uzoru na starije civilizacije ostavljali crvene otiske sake na zidovima. Nesloga gradova je isla na ruku spanskim osvajacima, koji su bez problema pokorili celu civilizaciju. Uxmal je bio mocan grad pre dolaska belaca. Predanja kazu da je gradjen u pet navrata. Pouzdano se zna za tri. Piramida ima zaobljene ivice, i po tome se razlikuje od ostalih. Nazalost, penjanje na piramidu vise nije dozvoljeno.
Osim piramide u neposrednoj blizini su jos dva mocna zdanja i citav niz manjih zgrada. Za detaljno istrazivanje arheoloskog nalazista je potreban ceo dan. Ja sam bio samo jedan u organizovanoj grupi, pa sam se nakon sat vremena slobodnog svrljanja pridruzio ostalima da bismo posetili jos jedan bogat grad: Kabah. Kabah je mnogo manji nego Uxmal. Nema piramidu ali i on ima zuto obojena zdanaj sa raskosnim fasadama. Pre povratka u Meridu smo se zaustavili u luksuznom hotelu, lociranom u dzungli. Ogromno zuto zdanje, sa bazenom u dvoristu. Sa gornje terase hotela se vidi Uxmal piramida. Rucak je bio skup kao u Vancouver-u. Nisam pitao koja je cena prenocista. U meridi je bio poslednji dan karnevala.
Ujutru na trgu blizu hotela vise nije bilo bine. Satre sa pivom i kobasicama su nestale. Od brda otpadaka ni traga ni glasa. Kao da karnevala nije bilo. Istina, trebalo im je jos par dana da rasklope i uklone kilometre tribina na ulicama kuda je karnevalska povorka prolazila. Nova turneja se zvala “Ruta Puuc”. Kada se nadjete u Meridi, nemojte je propustiti (svaka turisticka agencija je ima na spisku). Prva lokacija na kojoj smo se zaustavili je bio Lol-Tun. Belo okreceni zid sa velikim natpisom. Ruzicnjak i palme u dvoristu. Negovan travnjak. Ispod nadstresnice od palminog lista ogromni kameni blokovi sa cvetnim gravurama. Nisam bio siguran sta je gore, a sta dole… Ulaz kosta $59Peso. Podelili su nas u “englesku” i spansku” grupu i vodic nas je poveo nizbrdo, kroz dzunglu. Nismo isli dugo do ulaza u pecinu. Ulaz je veliki i siroke stepenice vode nizbrdo. Vec pogled sa dna stepenica ka otvoru je izgledao kao sa druge planete. Vodic nam je odmah objasnio da su Maya ljudi ziveli samo u blizini ulaza u pecinu. Verovatno im je sluzila samo kao skloniste u sezonama uragana. Pecina je duga oko 12 kilometara, li je samo oko 4 kilometra otvoreno za posetioce. U delu koji jos nije otvoren su nadjeni kosturi mamuta i slicnih praistorijskih zivotinja. Tragovi civilizacije mnogo starije od Maya su nadjeni u dubini pecine. Pecina je prepuna nartazlicitijih kamenih oblika, stalagmita, stubova… Relativno blizu ulazu u pecinu, visoko na na zidu se nalazi crtez pantera. Vec posle stotinak metara se dnevno svetla vise ne vidi, ali mnogobrojni reflektori osvetljavaju unutrasnjost ogromnog prostora. Obicno zaklonjeno iza vecih stubova, crveno svetlo posebno dodaje dramaticnost.
posle dvadesetak minuta smo se zaustavili pored dva ne bas masivna stuba. Vodic je sakom udario po povrsini jednog pa drugog. Cuo se zvuk: ♫ Lol Tun. Otuda i naziv pecine: Kameni Cvet. Pod pecine je pokriven glinom, ali u pecini nema vode. Na pojedinim delovim je plafon imao oblik kupole, prirodno isarane kao vrtlog. Otprilike 1km u dubini pecine se nalazi “Grand Canyon Room”. Meni bas nije licilo na Grand Canyon, ali je bilo zaista impresivno. Ogromna povrsina kamenog zida kao cevaste orgulje ili oltar… Prelivi boja od crne preko svetlo ive do tamno smedje. Neverovatno. Sledece znamenito mesto je bio stalagmit specificnog oblika. Maya svestenici su dovodili parove koji nisu mogli da imaju dece da ga dodirnu. Naredno cudo su bili crni otisci saka na zidu pecine. Otisci poticu od te stare civilizacije (5000 godina pre nove ere). Odatle je put vodio uzbrdo. Pokusavajuci da fotografisem sve neverovatne prizore, obicno sam kaskao za grupom. Bilo je i delova gde se prelazilo preo velikih kamenjara. Delova gde su odronjene stene gotovo zakrcile stazu… Desilo nam se i da je nestalo struje, pa reflektori nisu osvetljavali put. Ja sam imao svoju bateriju-[rivezak za kljuceve, a i drugi su spremni krenuli u avanturu. Izlazak na dnevno svetlo mi je vizuelno bio jako dramatican. Plafon i pod pecine zeleni, kao da su iz nekog filma o svemiru. Neki ljubicasti prelivi. Nadnaravno. Tu smo videli i prirodnu kamenu statuu lava. Vodic nam je pokazao zakljucana drvena vrata (ni metar siroka i visoka) iza kojih je prolaz u veliki, nama nedostupan, deo pecine. Celo pesacenje kroz pecinu je trajalo oko 2 sata, i moja je procena da smo presli oko 2 kilometra kroz podzemlje. Izasli smo daleko od mesta na kome smo usli, ali kombi nas je cekao. Vodic kroz pecinu nam je rekao da oni nisu finansirani od vlasti i da je tip dobrodosao (ako smo zadovoljni turnejom). Dao sam mu stocaka.
Sledece arheo;osko nalaziste koje smo posetili je bilo Labna. Ulaz kosta $37Peso. I ovo je bio bogat grad, sa fasadama obojenim zuto i raskosnim ornamentima. Na ivicama zgrada su bili oblici kao slonovske surle. Vodic nam je objasnio da ako su surle povijene na gore, gradjene su u doba rodnih godina. Ako su surle povijene na dole, gradjene su u susnim godinama, kada su bogove molili da kisa padne. Ponovo tipican Maya-nski luk. Od centralne zgrade se pesaci stotinak metara do druge dve zgrade. Jedna je bila rezidencija visega staleza, a za drugu, od koje je tek malo vise samo jednog zida ostao, nije bas jasno… verovatno je bio hram. Na izlasku sam (kao i ostali u grupi) popio casu pomorandzinog soka iscedjenog na licu mesta. Tek toliko da pokazem da se ne bojim “Montezumine Osvete”. Sledece arheolosko nalaziste koje smo posetili je bilo X’lapak. Ukaz je besplatan. Od bogatog grada je ostalo tek nekoliko rusevina u dzungli. Poslednje arheolosko nalaziste u okviru turneje Ruta Puuc (tuda je nekada od grada do grada vodio kroz dzunglu Maya-nski drum) je bilo SaYil. Ostatci monumentalne glavne palate su i danas sacuvani. Grad je bio najmocniji izmedju 800-te i 1000-te godine nove ere, kao i ostali bogati gradovi u okolini. Ima ostataka bogatih kuca i sirotinjskih koliba od pruca. Kolibe su ovalnog oblika, da im uragani ne zahvate coskove… Opet su nas na rucak vodili u onaj skupi hoyel. Ja sam navaljivao da posetimo i Mayapan (znacajan grad od koga su ostale samo kamene rusevine), ali je vodic slagao da nam nije usput. Zna on svoj posao… Dobio je od mene tip, ali nisam bio prezadovoljan (njime). Po povratku u Meridu sam mogao da spartam po gradu kuda zelim. Sve ulice su bile prohodne. Prosnirao sam kroz guzvu vasara kroz koju ranije nisam prosao.
Novo “svetsko cudo” , Chichen Itza je trebalo da bude veliko finale turneja po piramidama. Grupa je billa povelika. Vodic, starina koja solira provale unapred i unazad, na spanskom i engleskom, decenijama: nije Chiken Pizza nego Chichen Itza i sl. Zabavljao nas je vise od sat vremena koliko je trajalo putovanje do arheoloskog nalazista. Stigli smo kasno, bilo je oko 11AM, i hiljade turista su se vec gurale na ulazu i oko piramide. Odmah mi je bilo jasno zasto je UNESCO zabranio penjanje (ako hocete da piramida bude svetsko cudo, morate je sacuvati od propadanja). Da se jos stotinjak hiljada trkalo ko ce pre do vrha i nazad, ni kamen na kamenu ne bi ostao… Piramida je zaista impresivna, pogotovu sto je suplja i sa svojom specijalnom astronomskom geometrijom… ali valda zbog nezamislive guzve, ili sto ja vise volim obline, tek Uxmal mi se vise dopao. Iako mocan grad, Chichenica ocigledno nije bila okruzena prodnom zemljom kao Uxmal, pa su u ogromnoj Secred Cenotes pronadjeni su kosturi zrtvovanih (mahom dece). Usledila je desetominutna pauza koja je potrajala kao zimska siesta. Posto nisam dosao u Mexico da gledam kako deda otpija Coca Colu, napustio sam grupu. Zasvoj gros sam obilazio gradjevine jos naredna dva sata. Zavrsio sam kod observatorije, kad sam pogledao na sat. Bilo je vreme za povratak, ali ja sam bio na kontra strani 10km² velikog arheoloskog nalazista. Trebalo mi je vise od 15 minuta da dopesacim do izlaza. Nisu me cekali. Dobro, samo sam 120 km od Meride, a do noci je bar 3 sata. Peske sam se uputio do Piste, obliznjed naselja, na kilometar-dva. U prodavnici kupio vode da ne kriziram, prosjaku ispred prodavnice istresao sav kusur (trebalo mu je vremena da shvati sta ga je snaslo) i uputio se da trazim bus stanicu. Ja engleski, oni spanski, tek razumeo sam da bus stanica ne postoji. Tu gde stojis, mahnes rukom i bus stane. Za svaki slucaj sam se namestio na glavnom raskrscu. Sunce je bilo jos uvek visoko kad se dokotrljao bus. Treca klasa. Pravo da kazem, uopste nije losiji od dobrih YUgo buseva, kakve ja znam. Istina, stao bi kod svake bandere, kako ko mahne, ali bilo je zivopisno: kikiriki, orasnice, ustipci, kabeza… I kupuju putnici to sto su muve ceo dan pljuvale. Ja sam zainteresovano gledao kroz prozor (da mi ne vide zgadjenu facu). U Meridu sam stigao u prvi sumrak. Btw. bus karta je kostala manje nego sto bih vodicu dao tip, da je zasluzio.
Ostao mi je bio jos jedan dan (zivota). Nista isplanirano, nista uplaceno. U knjizi je pisalo da je Dzibilchaltun blizu, dostupan lokalnim busom, i da je zanimljivo arheolosko nalaziste. Malo dalje, na istu stranu je Progreso, luka i turisticki centar na moru. Nasao sam nekako i bus stanicu. Jedva se sporazumeo koliko karta kosta (toliko je malo kostala) i kad bus ide… Priznajem, bus je bio show. Da ne poumiremo od vrucine (u februaru, bilo je daleko preko 30°C) vozac je otvorio prednja vrata. Drmusanje i truckanje je trajalo vise od pola sata. Pitao sam vozaca gde da sidjem i rekao mi je pravo mesto. Istinu da kazem, nije izgledalo bas pravo. Napokon sam ukapirao da moram da prodjem kroz neobelezeni kameni slavoluk i otesacim pravim drumom, bez senke, dobar kilometar (ili vise). Kad je takav stfar… Napokon sam dosao do parkinga i kamene gromade u koju je bilo uklesano Dzibilchaltun. Jos jedna kapija/rampa i prasnjavim drumom se stize do pompeznog betonskog zdanja u koje je vlas’ utukla silne milione. Sad naplacuju skupe ulaznice i zidaju po arheoloskom nalazistu, ne bili otplatili investiciju. U zgradi me eje napao neki devojcurak: da li hocu da mi bude vodic. $300Peso. Pomislio sam isto sto i vi, ali sam rekao “necu”. Nastavila je da me gnajvi, pa sam na kraju pristao da me vodi k’o ludu mariku, za $200Peso. Oko sat vremena me je vodala i pricala istoriju mesta. Stotinama godina od dzungle gutano, arheolosko nalaziste je tek nedavno raskrceno. Ima i Cenote sa lokvanjima. Neki lokalci su se kupali (za sve pare). Jedva sam ugrabio sekundu za fotografisanje. Devojcurku sam dao pocetnih $300Peso, nista nije bilo… Jos sat-dva sam se setao unaokolo. Skroz na drugom kraju prasnjave staze se nalazila observatorija. Tu su navodno nasli 7 lutaka. Hipoteza je da se tu nalazila i “bolnica”. Na observatoriji su bocni prozori napravljeni tako da samo za ravnodnevnicu svrtlo prolazi kriz njih i kroz prozore sa prednje strane. Ko zna kalendar, zna kad je vreme za setvu i zetvu, pa vlada. Ostalo su zvake za seljake. I dok sam se okretao i fotografisao, tip me zamoli da fotografisem njega i zenu. Naravno. Aj’ kad se radi, zamolim i ja njega da me fotografise. Usrao se kad je uzeo sirokougaoni aparat u ruku. Okinuo je tri puta, samo da se nacudi cudu. Tu se mi ljubazno radtanemo. Ja se otsetam do muzeja. Klima uredjaj radi. Milina bozija… Al’ vec nema sta vise da se gleda… moram opet na sunce. Opet istim putem do kapije, pa jos par stotina metara do sela. U prodavnici pitam kad ima bus. pojma nema. Bus staje gde god mu mahnes, dobro to vec znam. Kupio sam mineralku i seo na zidic prekoputa prodavnice. Busa nema. Popio sam i drugu mineralku… kad kombi koci i trubi. Sta je sad? Tip mase, ej upadaj!!! Jedva sam prepoznao matorca i zenu mu, koje sam fotografisao. Kuda ides? U Meridu ili u Progreso, sve jedno mi je… E mi idemo u Progreso. OK, idem sa vama… I tako, iz nevezanog sam bio taxiran do grada u kome nikada nisam bio. Grad nije bog zna sta. Ima jaduzi mol (na svetu), jer je luka tek tamo gde prekookeanski brodovi mogu da se usidre. Coja mora vuce na mutnu. Vetrina duva (da galebovi lete u mestu), pesak leti… Ipak smo seli u restoran na plazi, grabeci svaki cas stvari da ih vetar ne odnese. U Meridi su me dovezli upravo do hotela. Obecao sam im da cu im poslati fotografije (odrzao sam obecanje).
Pre podne poslednjeg dana sam proveo setajuci se po mocnom bulevaru, koji je za vreme karnevala bio potpuno zakrcen svetom. Duz bulevara su mocne vile koje bi bile ponos i dika i da su u Parizu. Pre revolucije su bile privatne rezidencije, a sada su muzeji ili zgrade drzavnih sluzbi. Na velikom trgu sa kruznim tokom sobracaja je veliki spomenik Maya-civilizaciji.

Od Meride sam za Cancun putovao busom prve klase (da ne bude-zakasnio na avion jer je Krsticima pukla guma…). Kao u stara dobra Inter-Rail vremena, na aerodromu u Ciudad de Mexico sam prespavao na mermernom podu (aerodrom sada vs. Z-stanica nekada). U Vancouver sam sleteo iznenadjen & uvredjen: gde mi je jucerasnjih 30°C???

Pozdrav
rrasha

Comments (2,373)

Ne daj da budem pogresno shvacen…

RIVER ROCK CASINO THEATRE je ugostio ERIC BURDON-a i zivotinjice drage. Osim bubnjara ista postava koja nam je donela kisu i oktobra 2007 (kad su nastupili u sestrinskom RED ROBINSON CASINO, u Coquitlam-u). Sala, u kojoj smo Rana i ja bili medju mladjim posetiocima, je bila gotovo puna. Ovoga puta nije bilo najave, ni laznih obecanja. Izasli su na binu i odmah krenuli “Don’t Let Me Be Misunderstood” sa “Djelem-Djelem” vokalnim izvijanjima i varijacijama. I ovoga puta su izveli “Baby Let Me Take You Home” sa folk uvodom i rock & roll paljevinom u nastavku, pa HOOKER-ovu “Boom Boom Boom”. Furiozna je bila verzija “See See Rider” sa psych solazom HILTON VALENTINE-a. Culi smo ponovo “Don’t Bring Me Down” i “We Gotta Get Out Of This Place”, sa poskakivanjem i erotkim izmotavanjem BURDON-a (uzeo je stalak sa mikrofonom i drzao ga uzdignutog ispod pupka, prema publici koja je pevala refren). Celo prvo poluvreme nastupa je bilo puno falsetto pevanja, i samo bi povremeno BURDON riknuo u mikrofon, da pokaze da jos moze. Veliko prijatno izenadjenje je ovoga puta bila odlicna verzija “I Believe To My Soul” sa talasima HAMMOND i elekricnih orgulja sa jedne strane bine i vristeceg blues gitarskog sola sa druge. Dobra je bila kabaretska “Mardi Gras In New Orleans” koja se nastavila u uragansku “House Of Rising Sun”.” Znate li sta je problem od Nju Orleansa, tamo dole, do Kanade, ovde gore? Brits! I moj problem je da sam Britanac” . Publika je usukala usta, a ja da umrem od smeha. Od novijih stvari (iz poslednjih 30 godina) su izveli “Sweet Blood Call” i jos jednu stvar u kojoj ni jednu rec nisam razumeo (grmelo je iz zvucnika strasnije nego za moj rodjendan, pre 10+ godina; znam da ni vi to ne mozete zamisliti…). Zavrsilo se sa “It’s My Life”. Pozeleo nam je “Srecan Bozic” i znali smo da se nece vratiti na binu, nakon samo jednog sata tezge. Imam utisak da je meni duze tarjalo pisanje izvestaja (koji je srecom losiji od koncerta).
THE ANIMALS , November 28, 2008
ERIC BURDON: Vocals, Percussion
HILTON VALENTINE: Guitar
BILLY WATTS: Guitar
RED YOUNG: Organ
PAULA O”ROURKE: Bass
TONY BRAUNAGEL: Drums

Pozdrav,
rrasha

Comments (2,658)

BUDDY GUY, ponovo & ponovo

Nastup BUDDY GUY-a (top 30 guitarist of all the time) je bio potreban i dovoljan uslov da budem ponovo medju blues-erima. Rana je opet na vreme nabavio karte. Na dan kocerta (9. Novembar 2008) cene su se (od originalne $50) umnogostrucile. Po kisnoj veceri smo dosli u COMMODORE BALLROOM oko 8PM, kada su sva mesta za sedenje bila uveliko zauzeta, a bogami i 2/3 tanc-podijuma ispred bine. Na bini je pevala plavojka-devojka sa gitarom, u pratnji brace blizanaca, sa bas gitarom i bubnjevima. Uf, preterao sam; ne zasluzuju toliko opisa. U 9:10 je na binu izasao tipus i uzbudjenim glasom najavio da bro. Jake Edwards deli poslednje dve besplatne karte slusaocima Rock 101, za concert AC/DC. Bedno-bedno. U 9:15 je uz ovacije na binu izasao BUDDY GUY. “Nobody Loves You Like I Do” falsetto vrisak je bio pocetak jos jedne odlicne pretstave sjajnog gitariste i showman-a. Svirka je ponovo bila uraganska. Dve gitare koje strahovito polivaju, klavir/orgulje, bas i bubnjevi. Sve na visoko profesionalnom nivou. Ovoga puta nije bilo puhacha. Opet smo culi “Fever”, “Mustang Sally” (kao, zaboravio je jedinu strofu texta, pa je publika pevala), blues standarde (“Hoochie Koochie Man”, npr.), “Woodoo Chile” i neke stvari sa novog albuma. Kao i uvek, bila mu je dobro osmisljena prica izmedju pesama, (bar pola na temu mita “crnci su jebaci”). Jeste da BUDDY sjano izgleda za nekoga ko ima 72 godine, ali 19-godisnjakinje verovatno da ipak najvise vriste i beche oci na njegov budjelar. Gomila trikova i gitarska (erotikush) pirotehnika, zastoji u grmljavini i ucutkivanje publike koja vristi. Ovoga puta su mu dodali solju kafe dok gitara “sama svira” (prosli put je bila soljica caja, uz naglasenu engleku pozu). “Shit”-rutine na vrhuncima plajevine. Imitacije pevanja MUDDY WATERS-a, JOHN LEE HOOKER-a (pa cak i CLAPTON-a; “Strange Brew” verzija je zvucala pomalo posprdno; publika je svejedno bila odusevljena). Sharmantan majmunski kez od uva do uva… Chicha Toma, verovatno da da, kao i LOUIS ARMSTRONG pola veka pre njega. Znam, znam, sve su macke u mraku crne, ali ja nisam video ni jednog crnca u publici. Na nastupima u Chicago South Side verovatno ne bi bilo ni jednog belca (ili je to samo legenda iz decenijske proslosti). Naslovna stvar novog albuma “Skin Deep” je bila anti-rasna. Svi smo isti ispod koze (samo sto su neki jednakiji-dodajem ja; sta cu kad sam crn, u dushi). Elem-biomelem, naculio sam usi (kao doberman) kad je spomenuo da voli kanjone. Usledio je STRAHOVIT blues na belom STRAT-u, da mi je vilica zveknula o patos. “Drowning On Dry Land”, od ALBERT KING-a, Rana je prepoznao stvar. ‘Bem ti!!! Gde sam ja bio sve ove decenije, kada pojma nemam??? Kao i uvek (dok svira najbolju stvar) BUDDY je sisao sa bine i polivajuci gitarske solaze prospartao par stotina metara kroz publiku. I na balkon, i nazad. Mozda jeste jeftin fazon (silazak sa bine i izjednacavanje sa smrtnicima), ali meni je to impresivno. Na Burnaby Blues Festival-u je svirao “Down Down Down” setajuci se po poljancetu. Mocni su bili dueli sa klavijaturistom, sviranje visokih tonova kojih (kao) na gitari i nema. Strahovit je bio gitarski duel sa pratecim gitaristom, Ric Hall-om. Za razliku od nasrtupa 2006., mladac je pobjedio (ovoga puta). ROBERT CRAY, LENNY KRAVITZ i ini drugi “idoli” bi mogli samo usima da se pokriju. Drugacija od svih do sada cuvenuh je bila blues verzija “Hey Joe”. Tek u ponovljenoj poslednjoj strofi je zvucala kao sto je HENDRIX obradio.

U celini i celosti, ponovo i ponovo koncert za spominjanje & pamcenje. Trajao je stotinak minuta, uz pogledavanje na sat (mozda mu je bilo vreme za 50+ vitamini i minerali pilule). Ako vam je zgodno nemojte propustiti veliki show (npr. Brampton ON, 25. Novembar 2008). Ja dokle god mogu necu, dok jedan od nas ne odustane (od zivota).

Pozdrav,
rrasha

Comments (2,660)

Garibaldi Lake-hike

Hell-o!!!

U subotu sam radio, mrtav umoran dos’o kuci i zacrk’o. U nedelju sam se probudio kao i svako jutro, u 5:30. Suncan dan. E nes’ ga prespavati majcin sine, makar ti hike bio poslednji. Pravac Garibaldi Lake. Naravno niko normalan nije hteo sa mnom. Mogu ja da se vadim na “short notice”: zvao u 9 da se ide u 10. Ni nedelja jutro nije izgovor, za onoga ko zaista ‘oce…
Zoom-zoom-zoom, oko 100km duz Sea to Sky H-way. Usput sam stao jednom, na Tantalus View Retreat i okin’o dvared, pravo u glecer. Izvinjavam se na digresiji. Jos tri kilometra sporednim putem do parkinga u podnozju, a onda, uzbrdo 9km. Krenuo sam dakle, kao da cu ja to od sale, svih 810 metara razlike u nadmorskoj visini. Posle samo 200 duznih metara mi je zazvonilo za uzbunu, u usima. “Shorter of breath & one day closer to death”, u pravu su bili FLOYD-i. Daha nigde, manta mi se u glavi. Sledece je pocelo da popusta koleno, nekada odrazne, leve noge. Niko ne kaze da je lako biti Heretic. Nastavio sam istim tempom, bez stezanja zuba. Salu na stranu, ovoga puta ne mogu da se pohvalim da sam bio medju najbrzima. Bio sam tek-tek osrednji, medju mladima i starima. Dok sam ja isao uzbrdo, mnogi su vec silazili. Kad li su oni uranili? Pre svitanja? Da vide izlazak sunca iznad glecera??? To bi trebalo proveriti (sledeci put). I tako, prestignem ja neke, neki prestignu mene, cinilo se sasvim normalno… Na jednoj (jedinoj do vrha) uzbrdici u susret mi dolazi par, mnogo mladji. Pozdravimo se, “kako si?” pita me kineskinja. “Vec crknuto”, kazem (a ni na drugom kilometru nisam). “I ja sam” dodaje ona. Njen tip je umro od smeha. Svak na svoju stranu. I vec mi se ucinilo da sam ponovo uhvatio dah, kad je nesto susnulo iza mene. Nisam stigao ni do pola da okrenem glavu… “Hello!” “Hh-kkkrrhh” jedva sam zakrkljao. Devojcurak od 20-tak godina, dve pesnice od guzice, je projurio pored mene kao da idem u rikverc. Posle je vise uopste nisam video. Srecom, to je bio najoneshrabrujuci momenat uspona. Posle 4-5 km sam skroz zaboravio da me boli koleno (mozda je bilo i prestalo da boli????). Na vremenskoj prognozi su javili da je 20°C. U dubokoj senci sume bogami nije bilo. Znoj je potokom tekao niz celo i vrat, ali su se ruke mrznule. Tako mi i treba kad se junacim u kratkim rukavima. Posle 6.5km je postalo ravnije. Tog dela sam se sa olaksanjem setio, od proslog puta. Jezerce. Ali gde je ona divna tirkizna boja??? Tu je, tu je, na drugom jezercetu. I mocan huk vode. Jos malo uzbrdo, pa jako nizbrdo, i stigao sam. Nakon 2 sata i 40 minuta sam stupio na mostic preko potoka koji se izliva iz jezera. Iako vec vidjen, prizor glecera iznad jezera preseca dah. Kao magnet vuce dalje. Novi ugao, novo divljenje. Istezem vrat gledajuci prema severu; gde je Mohawk frizura? Mora se otsetati jos par stotina metara ka jugu, pa da se vidi: Black Tusk. Crna kamena gromada na vrhu drugoga brega, 850 metara je iznad Garibaldi Lake. Sedam kilometara, iliti jos tri sata penjanja, u jednom smeru donde. A? A-a… Sledeci put!!! A na obali jezera: Jao sto je lepo, jao sto je divno… Klik klik klik. Fotografije su za uspomenu i potsecanje, ali biti na Garibaldi Jezeru kad je lep suncan dan je fantastican osecaj. I zbog mocnog glecera i zbog mirnoce jezerske vode i zbog boje neba i odraza snega i sume u vodi, zbog strujanja vazduha… Udar adrenalina. Sasvim neprimetno mi je prosao sat u setnji, a da nisam uopste seo. Bilo je vec vreme za povratak, pre mraka. Pesacenje nizbrdo se u pocetku cinilo lako, ali kad su kolena pocela da otkazuju, morao sam da usitnim korak, da pazim na neravnine, kamenje i korenje na stazi (da ne ateriram na kljun). Silazak mi se otegao na neverovatnih 2 sata i 20 minuta. Skoro kao i uspon, za vreme kog sam se zaustavljao da snimam lepotu prirode. Voznja kuci je bila bez zaustavljanja. Velicanstveni prizori duz Lion Bay su bili kontra svetlu. Prolazicu valda jos tuda i u po bela dana. Kod kuce sam zveknuo dupli aspirin, protiv upale misica, i samo se stropstao u krevet. Nisam ni slutio da cu narednog dana, od 12 sati na poslu, 10 provesti neprekidno se penjuci na merdevine i silazeci sa istih. U ponedeljak u 8PM je bilo da provristim. Ceo nervni sistem mi je odlepio, saljuci signale da me najvise bole ramena… Al’ sve sto me ne ubije cini me jacim. Tesim se.

Pozdrav
rrasha

Comments (2,689)

STEVE WINWOOD (glasom & stasom)

Hell-o!!!

Mesto zbivanja: “River Rock Casino” na drugoj obali Fraser River, u Richmond-u. Nastupa STEVE WINWOOD. Upad jeftijiji od $100, yupiiiii. Rana mi je kupio kartu ne pitajuci. Da je pitao… Na parkingu krkljanac. Stigli smo na vrh (cetvrti sprat), ima mesta pod vedrim nebom. Geografija mesta je slicna kao u “Red Robinson Casino”. Morali smo da promarsiramo kroz celu kockarnicu do sale koja je manja (i cini mi se akusticki losija) nego u Coquitlam-u (gde smo bili na koncertu ERIC BURDON-a). Reklame za nastupajuce koncerte: BOZ SCAGGS, GYPSY KINGS, DR. HOOK, AL GREEN, KENNY LOGINS, BEACH BOYS, CHICAGO, KRIS KRISTOFFERSON, TONY BENNETT, GELBERT HUMPERDICK, ERIC BURDON…
U 8:05PM, bez najave na neosvetljenu binu izlaze muzicari. WINWOOD seda za HAMMOND, pord njega je pogolemi gitarista sa konjskim osmehom, crnac obrijane glave je za kongama, bucmasti saksofonista/flautista je u pozadini pored njega, i bubnjar sa trubom & kezom kao Bukowski na (nama) desnoj strani bine. Nema bass gitare. Pocelo je funky. Obecavajuce. Ritam sekcija ubija. WINWOOD se nalegao na klavijature, flauta i sax. Kako sax kad saxofonista drzi flautu? Oh, pa to je gitarista nabuzio zvuk… Nemo’ da me zbunjivas, bre… Sledeca stvar, calypso. WINWOOD je pustio glascinu. Kongas i saksofonista su prateci bokali. Ni jedan nije CAPALDI, ali nisu losi. Sax/flauta solo nije tecan, folk/blues kako je CHRIS WOOD svirao. Vise je krut moderni jazz. Drugaciji, ali dovoljno profi. Treca stvar: “I’m A Man”. Na svom sam. Pa za svakog po nesto: malo shlagera (svirka je i dalje bila dobra). Na “Can’t Find My Way Back Home” WINWOOD se premesta u centar bine. Dodaju mu gitaru. Lepo-lepo. Publika je poskakala sa sedista. WINWOOD se zahvaljuje, serenda kako je Vancouver lep i najavljuje stvar sa novog albuma: “Dirty City”. NEIL YOUNG-ovski grunge zvuk izlazi iz plavog Strat-a. Grmljavina pocinje da dobija razumnu muzicku formu posle par minuta. Koncert je trajao ravno jedan sat kad su gitarista i perkusionista napustili binu. Nije valda kraj, naopako… Saxafonista se preselio za orgulje, i trio je otprasio “Dear Mr. Fantasy” sa dva strahovita gitarska sola (koja su potsetila na “Welcome To The Canteen” verziju; istina ovde nije bilo gitarskog duela…) Vrhunac veceri je bio “Light Up Or Leave Me Alone”. Svako od muzicara je dobio svojih 5 minuta (pa vi sad sracunajte koliko je trajala stvar). Istina, publika se jos vise obradovala taktovima dobro im znanog hita: “Higher Love”. Kako treba, psycho, je zvucala “The Low Spark Of High-Heeled Boys”. Kad su zagrmeli “Gimme Some Lovin” (WINWOOD je otpevao najbolje, ikada) znao sam da je kraj. Uzalud smo tapsali-zvizdali-bekeljili se 5 minuta. Nakon dubokog naklona se nisu vratili na binu.
Zbirni utisak: odlicna svirka (iznad ocekivanja, ipak nije to TRAFFIC iz najboljih dana; dvojica od onije’ vise nisu zivi). WINWOOD u 60-toj izgleda kao da mu je 35. Glas mu je fantastican. Jedina zamerka: koliko $$$ toliko minuta. Srecom, kvalitet je nadmasio kvantitet.

Pozdrav,
rrasha

Comments (2,625)

UTAH Rocks!!!

Pred pocetak NBA play-off-a 2008, Sir Charles Barkley je komentarisao: ”Don’t Sleep on Utah”. Iz sasvim nekosarkaskog razloga, ja sam u to vreme bio vec uveliko budan…
U petak uvece mi je poceo godisnji, a ja ni makac. U subotu nisam mogao ni da se probudim. Posle sam se jos otrovao hranom (…jelo je ruzna navika).
6. jul 2008.
U nedeljno jutro: ima da ides kao beli lala… I zaista, sve saplicuci se preko vlastitih pertli, odneo sam u auto celokupnu kamp opremu, foto opremu & shire. Namontirao laptop na suvozacko sediste, povezao sve kablove… i onda je (moja) histerija iz garaze u podrumu explodirala kroz krov. Komp sa 50GB muzike prebacene sa CDa ne daje zvuka od sjebe. Da, samo je ikonica zvucnika bila precrtana… Usledila je uzaludna petljavina oko startovanja GPS programa. Testirao sam ga bio jednom, prethodne veceri i sve je radilo, a sad: magarac (ja) / mazga (program). Odustao sam. Nisam hteo da gubim jos pola sata (vec je proslo 10AM). Gas-jedini spas. Zaustavio sam se u Chilliwack-u da dopunim rezervoar, i bez nervoze za 5 minuta pokrenuo program da radi (cika-caka-cika-caka…) k’o svajcarki sat. Napokon je sve ferceralo, kako treba. Prvo turisticko zaustavljanje je bilo Hope-slide. Sredinom 60-tih se odronio ceo breg. Cetvoro putnika u 3 automobila nije prezivelo. Koga zanima, cela prica je na tabli, prva fotka sa putovanja. Vozio sam auto-putem 3 (koji se odmah pretvorio u dvosmeran saobracaj) kroz Okanagan Valley. Manning Provincial Park je sigurno mesto vredno posebne posete. Posle je postajalo sve pitomije. Osoyoos (o-sojuz?) sa svojom jezerskom panoramom sam morao da uslikam sa vr’ brega. I taman sto sam obisao nekog sto vozi cudoviste sa 6 cilindara, kad… na sred puta neka mrlja. Kad sam se za sekundu-dve priblizio, vidim: mali kojot. Duze mu usi nego noge. Trubim mu, a on me gleda, “bezi bre!!!” dreknem, ne razume… Uf, jedva sam ga promasio. Posle se sklonio onom velikom… Znaci, sta? Okanagan. Ravnica stesnjena brdima. Put ide malo s jedne strane reke, pa sa druge strane reke. Lepo je, nemos, kasti… jedino sto pocetkom jula nije bila bas neka sezona zrelog voca, pa se nisam ni zaustavljkao kraj zatvorenih drumskih tezgi. Drum pocinje da talasa, uzbrdo-nizbrdo. Do Castlegar-a sam stigao nesto pre 7PM. Heliodrom, skijanje na vodi… umeju bogati sjebi da ugode. Medj’ usima mi je zapela misao: da mozda ipak nije ovde malo skupo za tvoj budjelar??? Nisam ni proverio. Projurio sam pored nekih vizuelno-atraktivnih mesta (vec su bila u vecernjoj senci, tako da se nisam vracao, ali sam upamtio, za sledeci put…). A onda, huk vodopada. Krivim vrat u voznji, sa desne strane puta je hidrocentrala i voda koja peni. Malo je od puta zaklonjeno zbunjem, al’ vidi se ipak. 10-tak kilometara dalje niz drum: Nelson. Gradic na jezeru u kome sam namislio da prenocim. Moguce je da je sve to samo od nervoze sto sam kasno krenuo, (pa i kasno stigao), i sto se baterija laptopa istrosila posle 4 sata (iako je bio prikljucen na auto-struju, al’ ne dovoljno dobro da ima i kontakt)… tek, nisam imao zivaca da trazim kamp i da u polumraku po prvi put podizem sator. I za cas sam naucio: prenociste u Nelson-u je skupo. I ne bilo, kad je to jedini gradic, sa Baker Street poput Dunavlije (Skadarlije, za one koji nisu iz NS). Nekako sam se ipak izvukao sa 80CAD (sto ce ostati najskuplje spavanje do kraja putovanja) u “Villa” motelu, s druge strane jezera. Oko mene, na parkingu, albertanske i hamerske tablice i neki jako uglancani Harley-Davidson-i. Wi-fi, struja, tus, frizider, king-size krevet, kafa, dorucak… (poslednja dva nepotrebna precrtati).
7. jul 2008
Elem-biomelem, ujutru mi je sa svim napunjenim baterijama (bukva-ly & figurativno) bilo mnogo bolje. Morao sam da nagradim sjebe jednim djirom po Kootenay-ima. Valhalla glecer, Slocan Lake… oh-si-si. Da putovanje ucinim zanimljivijim, skrenuo sam na ne-asfaltirani (slepi) put do Sandon-a, naselja kopaca srebra & zlata iz 19. veka. Pa uzbrdo-nizbrdo, pokraj divljih voda do Kaslo. Pitom gradic na obali Kootney Lake. Uzan drum, na koji se cesto odranja kamenje vodi nazad prema Nelson-u. Ideja je bila da skelom predjem preko jezera, ali posto nisam odmah stao u red, bio sam drugi od onih koji nisu presli (btw. za dzabaka) u toj turi. Bilo mi je dugo da cekam jos pola sata, okren’o sam se i gas… Kroz Nelson sam (jos jednom po danu) prosao bez zaustavljanja. Put vodi na jug, pa na zapad, jako-jako uzbrdo. Neki kozorozi (sa Laskog Piva) na putu, srecom u suprotnosmernoj traci… Ablendujem kanadijancima koje srecem, ne shushumigaju. Verovatno je neko nesto i pregazio za (skupu) veceru. I tako, jako uzbrdo, pa u leru nizbrdo (morao sam da kocim da ne idem preko 140km/h, kad je ogranicenje 90km/h). Gradic Creston. Stvarno, kamena kresta iznad grada. Vozim kroz neki nazovi-kanjon, i posle pola sata usporavanja, eto me: granicni prelaz. Neka baraka, dostojna ulaska na gradiliste… Kad sam stigao na red, smena straze. U 3PM. Pita me veseli hamerski grmija ”Odakle si?” “Iz Vancouver-a”. “Pa kako si ovde zalut’o?” “ Idem da vidim nacionalne parkove u Utah & Grand Canyon”, “Sta radis?” “Masinski inzinjer, grejanje i klimatizacija.” “A tako, imam ja onda jedno pitanje za tebe…” (vidim ja bice pitanje eliminatorno-ako ne cuje sta hoce, istresce me iz gaca, zabave svoje radi) “Da li je lakse potisnuti ili isisati vazduh” Iskezio sam se (jer sam znao odgovor-da li ga vi znate; ako ne znate-natrcite se, cariniku). Idaho, poznat po krompiru. Hamerski Kootenai nije ni prismrdeti kanadskom Kootenay. Odud i sinocni Harley Davidson-i, na Beautiful British Columbia strani. I tako dobrih 400km na jug, po dosadnoj visoravni (istina oko 2000m nadmorske visine) sve do Moscow. Shirokaja-bratskaja… ma-kak’i. To su nekad pijane doseljenicke drvosece nadevali svoje naseobine, po starom kraju… Danas je grad (velicine KI) univerzitetski centar. Juzno su one cuvene zelene Microsoft dine (nisam fotografisao kad sam se istih jedva ratosiljao na kompu u kancu). I sto dalje, sve je mocnije. Kada sam stigao pred Lewiston, palo je zestoko kocenje na nizbrdici i skretanje ka vidikovcu. Tu sam naucio lekciju: ako kraj puta, na braon tabli pise da je odmoriste vidikovac – obavezno stani. Pogled je pukao kao pri probijanju zvucnog zida. Presecen dah. Fotka grada u dolini, sa druge strane reke koju sam snimio je mocus, ali ni blizu realnom dozivljaju. Na visini vetrina duva. Bio je problem drzati tripod sa foto aparatom. Kroz grad tece reka, Salmon River i odatle pocinje da bude bas jako uzbudljivo. Drveni mostovi preko kojih je prelazio gvozdeni konj, legende o trampama i ratovima u kojima su indijanci cesto pobedjivali. I to sve u brdovitim krajolicima kroz koje su zaista nekada prolazili karavani na putu do “obecane zemlje”. Vec u smiraj drugog dana (jos nisam zaboravio mucenje na poslu) sam shvatio da mi treba barem 6 meseci za putovanje na kakvo sam krenuo (nepune 3 nedelje). Koliko sam bio u pravu, potvrdice se kasnije… Dakle(m), bila je dilema, dal’ da se juri, jer sam bio u sred bespuca, sa narednim naseljem (mozda 2 kuce i ambar, bez benzinske pumpe) na 100km+, il’ da vozim polako kroz mocne pejzaze u mraku, koji se nezadrzivo spustao? Stisn’o sam & prdn’o. Po mraku sam stigao u White Bird. Naselje u indijanskom rezervatu. Motel(?!?) je bio na raskrscu. Proslo je 10PM. Zebnja u srcu, jer van velikih varosi je povecerje vec u 9. Niko se ne odaziva na moje kucanje, iako ima svetla u “kancelariji”. Vidim neku siluetu kako pesaci ulicom. Neka bela-debela-istetovirana. “Dobro vece – Dobro vece…” Bila je ljubazna i dozvala je komsinicu iz kafane. Debela squo mi je izdala sobu za manje od $40, i brizno me upozorila da ne gazim po njihovim zvecarkama u dvoristu. Da znate, i nisam. Zacrk’o sam k’o mrtav.
8. jul 2008
Ujutru vidim, squo je otprilike mojih godina ±10, ko ce ih znati… sa nekim belim-istetoviranim, sto sedi na verandi. Jos od svanuca gomila turista hrli ka reci. Hell’s Canyon. Cuveno mesto za veslanje po divljim vodama. Na brosuri o kraju ima reklama: zicara iznad zapenusane vode… Mene je cekao dug put, dodao sam gas. Narednih stotinak kilometara kroz kanjon Salmon River i Little Salmon River je bilo sjajno. Opcinjen vodom, nisam mogao da se ne zaustavim, vise puta. Nakon izlaska na cistinu, postalo je monotonije. Istina, jos uvek je bilo lepe sume, ali ako je jedino neprekidna kompozicija od 25km parkiranih praznih teretnih vagona nesto sto spominjem, razumecete. Sto juznije-to tuznije. Glavni grad Idaho-a, Boise, je rupa. Helena u Saskatchewan-u je za nji’ grad-bre!!! (sa sve 3 solitera). Obilaznica sa 3-4 trake. Beskrajna. Podnevna guzva u saobracaju. Beskrajna… Radni dan, a niko nista ne radi. Zive u socijalizmu??? Magistralni auto-put 84 izlazi u preriju. Dosadan. Vec ubijen u pojam (6 sati monotone voznje) sam se dovukao u Twin Falls. Vozim za nekim tipom, racunam: zna kuda ide. Znao je kuda ide, al’ ja nisam znao kud on ide. Vratio sam se i nasao Informacioni Centar. Pre nego sto sam usao u kucicu, zveknuo sam donjom vilicom o asfalt. Nisam ni primetio da sam vozio preko visoko ogradjenog mosta, a o provaliji ispod mosta da i ne govorim. Snake River. Obale kao nozem secene. U blizini (oko 8 milja) su Shoshone Falls. Da li donde ima puta? Ako budem morao da pesacim… Bolje da o’ma kupim sheshoar. I zaista, zacas nadjem ogromnu prodavnicu sportske i kamp opreme (mozda hameri i jesu glupi, al znaju sta ce se najbolje prodati). Ribetina za kasom me gleda jesam li poludeo; naravno da za razmazene turiste mora postojati asfaltirani drum (sve do ispod ikone). Upad u Shosdhone Park je bio $3. Sve za fotografiju, a i da na jarkome suncu isprobam novi sheshoar. Mnogo je lepo, vidite i sami… Al’ ja idem dalje. Ponovo sam na H-way 84. Drum skrece ka jugu. Jednako ravno i dosadno. Da bude gore, tabla: “zabranjeno zaustavljanje zbog uraganskih vetrova”. Nisam ni mislio da se zaustavljam. Naprotiv, bio sam medju brzima. Utah. Nista se promenilo nije. Mozda jedino tabla: “prestanak zone…” Ili je table bila pre grane??? Vec je uveliko pao mrak kada sam se vozeci kroz krkljanac 3-4-5 traka u jednom smeru primakao (da se razumemo, rastojanje BG-NS) Salt Lake City-ju. Svakih minut-dva vidim kako je policija zaustavila nekog brzog. Vozim strogo 60mph, pa nek me svi obilaze. Bogati Mrmoni mogu da plate, meni kazna nije planirana u budzetu letovanja. Vozim pored rafinerije (veca je od one razbijene u Shangaju), igracka u poredjenju sa onom u Wien-i. Metodom slucajnog uzorka izlazim sa auto-puta. I ubo sam, ko prstom u pekmez. U samom sam centru grada. Ne, ne sprdam se, pravi grad!!! U sred Amerike!?! A mogao sam se zakleti da ima vise cigalja na Telepu, nego na celom ovom kontinentu. I dje cu, no pravo pod ikonu: State Capitol Building, na vr’ brda. I po crnom mraku: klik. Nocna fotografija. Tek toliko da se zna. Osvrcem se. Tu gde sam stao nema znaka da je parkiranje zabranjeno (pa i celu noc). Zdruge strane, nije mi do zajebancije, da prenocim u buvari. Vec svi znate, stari trik: benzinska pumpa, ♫”jel’ ima tu negjde, tu ublizini… (zgodno mjesto za samoubojstvo)”. Libanac se zamislio. Pa ima, tu, prva vrata… Vracam se posle 15-tak minuta (moram da pazarim nesto-citaj pivo, pomog’o mi je). “Jel $37” pita me. “$57” “Uuuuuu…” koluta ocima. E pa ne verujem ni da bi i u izgorenom Hotel-Putniku mogli da spavate za $37. Da, soba u motelu je bila bas toliko daleko od centra, kao od Putnika do Tanjurdziceve Palate.
9. jul 2008
Prva susedna avenija je JOHN STOCTON DRIVE. Kez od uva mi do uva. Sa druge strane ogromnog parkinga, ENERGY SOLUTION arena, u kojoj igraju Utah JAZZ. Yeah-yeah-yeah… Tek toliko da se vidi delic moci, fotografisao sam i crkvu (sa sve trubacem umesto krsta), i “vladicin dvor” (onu mnogospratnu zgradu sa uklesanom mapom sveta, koja je jedva i izdaleka stala u kadar). I dok sam se ja hodajuci unatrag sudarao sa semaforima, jedan od onih u ustirkanim belim kosuljama i crnom odelu se osvrnuo. Okrenem se naglo, kao “sta je”. “Izvinjavam se, samo sam se zagledao koji je foto-aparat”. Bio je to prvi od stotinak puta kada su se osvrtali, naravno ne za mnom… al’, vraticu se na tu temu, kad bude najzanimljivije. Btw. primetio sam vec bio da sam jedini u sorcu, a da su svi ostali po ulicama isli u pantalonama, suknjama, haljinama… sve do noznih clanaka. Bez obzira, sto sam bio bogohulno ne-odeven, svi ti ustirkani su bili beskrajno ljubazni. Javljali mi se u prolazu sa “dobro jutro”, a nije isljuceno da je neki od matoraca bio ministar ili senator. Definitivno: nije sve na svetu pusto tursko & divlji zapad. Van grada, juzno, niz H-way 15, policija je i po danu naplacivala brzima. “Duboko sam uveren” da ni citirani u vreme demonstracija nije imao toliko policajaca u BG koliko ih je letos odrzavalo red u Salt Lake City-ju & okolini. Izlazak iz grada mi se cinio beskrajnim. Za koju godinu, kad se sva ta naselja uz drum spoje, bice veci nego Toronto. Nije mi bilo jako zanimljivo, pa sam nakon par stotina kilometara skrenuo na sporedni put koji preseca malo u-shreh i izlazi na H-way 70. Tu je vec bilo razloga da se stane i fotografise. Sto dalje ka istoku, sve zanimljivije. Zbog cestih zaustavljanja, putovanje od Salt Lake City-ja do Moab-a trajalo dobrih 8 sati. Moab je gradic u Utah, stotinak kilometara udaljen od granice Utah-Colorado. To mi je bila prva baza u Canyonlands. Komsija-Cheh, sa sestog sprata, koji vec 15-tak godina luta po divljini kontinenta mi je preporucio kamp van grada, ali su me svi domaci upucivali na onaj pored Colorado River na ulasku u grad. U tom pored reke sam po prvi put podigao novi sator (za oko pola sata). Uvece sam otisao u varos, u kojoj ima vise turista nego domacih. Preporucena mi je bila, i ja preporuku prenosim dalje, lokalna pivnica, sa obilnim obrocima i besplatnim re-fill-om bezalkoholnih pica. Da-da: no drinking & driving. Pio sam limunadu. Muzika: JETHRO TULL, THE DOORS, STEPPENWOLF, LED ZEPPELIN… zaista dobro mesto. Za veceru dupla porcija ljutih pilecih krilaca. Bila su “suicide” ljuta. Pred spavanje sam u satoru (napolju su divljali komarci) stukao dva pivkana od 7dl.
10.jul 2008
Ujutru dolivanje benzina i vode. Treba se dobro spremiti za pustinju. Samo 3-4km van grada je nacionalni park ARCHES. Tamo sam za $80 kupio godisnju propusnicu za sve nacionalne parkove u US. Od glavnog druma, put kroz ARCHES vodi uzbrdo. Posle je relativno ravno. Zadivljen kamenim oblicima kraj druma zaustavljao sam se cesto i pesacio po stotink metara birajuci nabolje mesto za fotografisanje i ugao, tako da se brojni posetioci ne vide osim u vrlo casnim izuzetcima; da prikazem koliko je priroda velicanstvena i mocna naspram ljudi. 20-tak km sam vozio glavnim drumom, zaustavljajuci se zadivljen pejzazom. Vreme je neumitno teklo. Sunce se podiglo visoko i przilo. Bio sam bezbrizan: sheshoar na glavi, namazan od glave do pete kremom za suncanje, sa flasom vode u velikom dzepu pamucnog prsluka i jos 5 flasa u gepeku. Kad sam stigao do krajnje tacke parka (odakle se dalje moze samo peske) krenuo sam, kao i svi ostali u istrazivanje. Kameni lukovi su bili zaista impresivni. Isti prizor gledan iz razlicitih uglova dobijao je potpuno nov, jos vise i jos vise odusevljavajuci izgled. Samo na jednoj takvoj lokaciji se mogu provesti dani. A ima ih, ni broja se ne zna. Posto celo pesacenje nije bilo dugacko, nosio sam i tripod sa sobom. Pomalo je smesno izgledalo kako se (i mocni hameri) sa strahopostovanjem sklanjaju “profesionalcu”. Istina, puno puta sam morao da cekam da se prisutni razidju (pogotovu ako bih fotografisao iz daleka). Posto sam o letovanju fantazirao celu zimu, na put nisam krenuo potpuno nespreman. Znao sam da se mnogo velicanstvenih mesta, vrednih posete, nalaze na u krugu oko 200 km od Moab-a. Gladne oci su diktirale ritam dogadjanja. U rano poslepodne sam dodao gas ka zapadu. Posle 80-tak kilometara sam se zaustavio ponovo pred barakom-placaonom. DEAD HORSE POINT. “Ovo je State Park, ne vazi ti (National Park) propusnica” kaze mi uniformisani. Dobro, hau mach voch? $10. Sica. Posle nekoliko kilometara nailazim na Informacioni Centar. Lociran je iznad duboke jaruge. Ako je konj iz naziva mesta tu up’o… jasno mi je. Vidim da kraj parkinga stoji tabla koja oznacava pocetak hike-a, ka spicu, (koji je oko 2km daleko), sa koga mora da puca vidik. Krenuo sam, prvo poplocanom stazom, a posle kroz siprazje. Na sam spic se i ne moze prici bez skretanja sa staze (sto je zabranjeno zbog ugrozavanja bilja koje i tako jedva prezivljava). I sa ovog mesta se kilometer-dva nize, pored Colorado River, vide neke tirkizno plavi bazeni. Posle cu procitati da sluze za proizvodnju sumpora. Sa druge strane, nekoliko kilometara dalje, kanjon. Bas lici na GRAND CANYON. U daljini ima parking… Bolje mi je da se odavde vratim do svog Zoom-Zoom-a, nego posle da pesacim jos 10km. I tako, po jarkom poslepodnevnom suncu sam se vratio do Informacionog Centra. Mogu vam reci da sam osecao kako mi se suncevi zraci poput igala zabijaju u kozu. Kad sam stigao, pravo u WC, umivanje. I dve flase vode (iz automata), klo-klo-klo… Odvezao sam se do parkinga. Vidik je bio zaista zadivljujuci. Snimio sam veliki broj fotografija. Vec je polako sunce pocelo da se spusta ka horizontu, kada sam nastavio voznju ka CANYONLANDS nacionalnom parku. U samom parku je na svakih par kilometara bio novi vidikovac. Neuporedivo najmocnije je ipak bilo na samom kraju. ISLAND IN THE SKY. Ogromna Mesa (masiv) se podize iz doline, bas kao ostrvo na nebu. Iscrpljen suncem, nisam imao snage da tamo ostanem do potpunog zalaska sunca. Vratio sam se u Moab. Pravo u pivnicu. Ponovo sam porucio limunadu. Klinac koji je posluzivao nije stigao da se odmakne korak, a ja sam casu od pola litre ispio, kao da sam preko ramena bacio. Doneo je jos jednu, pa jos jednu… Cetvrtu sam poceo da pijem “ko sav normalan svet”. Imao sam problema da je savladam ogromne porcije fish & chips i cesar salad. Bio je vec dubok mrak kad sam se istusirao i zavukao u sator.
11. jul 2008
Ujutru sam video koliko sam izgoreo, ali nikakvih tegoba od suncanice. Ipak sam se zamislio (nad sobom). Dalje neces u kratkim rukavima i sorcu. Dan sam proveo u juznom delu nacionalnog parka CANYONLANDS koji nosi naziv NEEDLES. Prvo se stotinak kilometara ide na jug, drumom 191, pa se skrece na zapad. Sporedni put se spusta ceo kilometer i vodi kroz indijanski rezervat. NEEDLES je ogromno prostranstvo idealno za dugacko pesacenje kroz stenovitu divljinu. U daljini se zaista vide oblici koji asociraju na igle. Ja sam se prvo odvezao ka severozapadu, prema ISLAND IN THE SKY, ali se nisam uputio do masiva, 15km u jednom smeru. Donde se moze dospeti i motornim vozilom, ali je dozvoljeno samo ako je pogon na sva 4 tocka. Moj Zoom-Zoom nije takav, pa sam se odvezao na drugu stranu, blize iglama i krenuo na Elephant Hill Trail. Hike pocinje uz strme stepenice , pa se posle ide preko ogromnih stena. Da posetioci ne bi zalutali (bez kompasa bi mogli i da se bespovratno izgube) trail je obelezen gomilicama naslaganog kamenja. Naravno, svako sebi odredjuje sta ga zanima, sta moze i kojom brzinom moze. Kad sam odmakao 3-4 kilometra sreo sam par koji se vracao. Bili su zadovoljni i ponosni sobom. Nastavio sam jos kilometer-dva, i primetio da se iznad NEEDLES navlace crni oblaci. Dokle sam stigao-stigao. Klik da ovekovecim i bez nazad. Vec sam bio blizu parking kad sam video nekog dedu kako mi ide u susret. Ili on zna vise od mene, ili…. je resio da umre na “svetoj zemlji”. Vratio sam se na glavni drum u parku i obisao jos par lokacija. Zanimljivo je bilo skloniste ispod stene, prvo indijanaca, posle kauboja. Potok izvire u pecini. Moglo se preziveti. Na povratku se skoro i razvedrilo. Imacu vremena da odem i do NEEDLES OVERLOOK nekih 100km na severoistoku. Kada sam stigao, oluja je besnela na visu. Dolina je bila u senci crnih oblaka. Sa juga su sevale munje. U auto sam se vratio bas kad je pocelo da lije, kao pred smak sveta. Polako sam vozio ka glavnom putu 191. Kisa je skoro vec bila prestala, kad sam se zaustavio da pogledam snimljene fotografije. U susret mi je dosao kamion. “Jel’ sve u redu?” pitao me je zabrinuti lokalac. “Jeste, jeste”, nasmejao sam se (da, zaista jeste sve u redu). U Moab-u me je docekalo sunce. Ponovo u pivnicu, na veceru…

12. jul 2008
Doslo je vreme da se krene dalje. Zov daljine. Dok sam jos u civilizaciji, dolio sam benzin i u gepek ubacio pakovanje od 24 boce vode. U divljini nece biti prvog, a mozda ni drugog. Plan je bio da obidjem svih 5 Nacionalnih Parkova u Utah. Ne postoji drum koji preseca CANYONLANDS. Morao sam nazad, na sever do H-way 70, pa na zapad. Ponovo prelazim ♫Green River. Setio sam se, ali nisam imao da pustim pesmu CREEDENCE CLEANWATER REVIVAL sa istoimenog albuma. Skrecem na jug, na jedan od glavnih puteva u regionu, 24. Prolazim pored GOBLIN VALLEY. Dzinovske glinene figure koje je priroda napravila uz drum samo nagovestavaju kakve se zadivljujuce forme mogu videti ako se skrene na prasnjavi drum. Ali za to je bolje imati 4-wheel drive. Samo par fotografija sa ivice druma, i gas. Dolazim na glavnu raskrsnicu. Put ka jugu vodi prema Glen Canyon-u. Ispred mene neki sa gliserima na prikolicama skrecu. Ja nastavljam dalje prema zapadu. I postepeno okolis postaje sve stenovitiji, sve visi. Dolazim do table CAPITOL REEF Nacional Park. Parking sa mapom i WC-om, nema placaone. Sa obe strane druma se podizu ogromne kamenite gromade. Vecina ih ima ime. Zaustavljem se pored reke, na pravcu izmedju dve krivine. Dva Bambija u zamakla u sumarak pre nego sto sam izjurio da ih snimim. Ispred mene Navajo Dome. Klik. Fremont River… sve pise na tablama uz drum. Zaustavljam se gde god je zgodno da se stane. Fantasticni prizori, odole nagore. Posle nekoliko kilometara ponovo parking. Puno automobila na njemu. Mora biti da ima nesto lepo… Drveni mostic i sa druge strane dalekozori. Veliki i mali gledaju nesto na stencugi ispred. Idem prvo da se stacioniram, pa cu se vratiti. Stizem do Informacionog Centra na raskrscu. Uzeo sam besplatnu mapu i milim kroz Mormonsko naselje, Fruita, iz 19. veka (kuce i radionice su pretvorili u muzeje). Polako do kampa. Na ulazu tabla: placanje je “sam svoj majstor”. E, to jos dosad nisam radio. Citam uputstvo za upotrebu. U divljini VISA ne funkcionise, samo cash. Prvo nadjes slobodno mesto u kampu. Nasao sam, jedva. Popunjavam koverat: ime prezime, adresa, registracija auta, broj kamp mesta, broj dana koliko ostajem, uf, aj’ za pocetak 1, broj grla… i novcanicu od $10 u koverat, pljuni-zalepi, pa koverat u celicno sanduce. Sad vec drugi put podizem sator. Za nepunih 15 min. ‘Di da se brukam pred tol’kim svetom?!? Dobro, za spavanje sam resio, idem da vidim u sta su oni blenuli. Guzva se vec bila razisla, pa sam (besplatno, kroz svoj PENTAX teleobjektiv) video crteze vanzemaljaca na ogromnoj vertikalnoj steni. Vrag ce ga znati da li se Anasazi civilizacija protezala dotle, da li su crtezi jos iz kamenog doba ili ih je neko nacrtao da se (turisticke) lude cude… Fotografisao sam stenu i detalj, pa vi prosudite sami. Pola kilometra niz drum, blize Mormonskom naselju se nalazila skola. Da, da, jos u 19. veku su Mormoni znali da je i u divljini vazno da deca znaju da citaju i racunaju. Nedeljom su u skoli imali skupstinu sela. Mozda se sad manje cudite sto na zidu “vladicinog dvora“ u salt Lake City-ju imaju mapu sveta. Lepo, ali ja sam krenuo da uzivam u prirodnim lepotama. Pravac kanjon. Asfaltni drum se ubrzo pretvorio u prasnjavi. Scienic Drive, malo uzbrdo, malo nizbrdo, ali u dobrom je stanju da i Zoom-Zoom moze polako da prodje. Znakovi pored puta upozoravaju na nagle bujice, karakteristicne za ovo podneblje. Bolje je, dobro se informisati o vremenskoj prognozi, pre nego sto se uputis kroz vododerine. Suncan je dan, junacki skrecem u Grand Wash, u kome je Cassidy Arch. Legenda kaze da se cuveni odmetnik Butch Cassidy i “The Wild Bunch” banda krila na tom mestu. Ima smisla, jer na jednom mestu u kanjonu jako odjekuje, pa su razbojnici na vreme mogli cuti da li se potera priblizava. Trail je oko 3km u jednom smeru. Jako uzbrdo. Sam kameni luk je na velikoj visini, odakle su imali dobar pogled na okolis. Vracam se na Scienic Drive i nastavljam kroz kanjon. Prizori su neverovatni. Ogromne kamene gromade i reljefni oblici u glinenim masivima se smenjuju. Neki asociraju na egipatske ili vavilonske gradove. Zaustavljam se u krajnjoj tacki: Capitol Gorge. Dalje se moze samo peske. Izabrao sam najkraci trail do The Tanks. Uz put ponovo “pictographs” (crtezi antickih ljudi). I neuspesno izbrisana, imena luda nalaze se svuda. Kazna je $250, za zvrljanje po zidu. Nastavljam uzbrdo. Kad sam se popeo, rezervoar je bio suv. Samo pesak na dnu. Neki su pokusali da se popnu dalje, pa odustali. Meni je vec bilo dosta. Nazad. Fotografije su jos lepse u smiraj dana. Na Panorama Point snimam zalazak sunca. Zaljubljeni par je bio razocaran sto je zakasnio frtalj sata. Tu sam sreo i preplanulog starca sa Hemingway bradom. Pricao je o iznurujucim hike-ovima kroz pustinju Arizone. Tamo je debelo platio indijancima da ga vode kuda je hteo. Par dana ranije je jedva preziveo udar vodene bujice u kanjonu. Ogrebotine i modrice su jos uvek bile vidljive. Voda ga je izbacila 20km od mesta gde je krenuo na hike. Sav krvav i pokriven crvenim muljem je uspeo je da stopira neke koji su ga dovezli do njegovog mocnog Bentley-ja. Hvalio je restoran u kojem sluze pastrmke za veceru. Preporuka je nazalost prevazilazila moj budzet. Dve stangle cokolade dnevno su mi potreban i dovoljan uslov… Zbir duhovne i telesne gladi je konstanta. Trecina odmora je vec prosla.
13.jul 2008
U rano juto sam sklopio sator i krenuo na put, dalje ka jugozapadu. Drum se penjao iz pustinje u zelenilo sume. Bolder Mountain. Samo nekoliko letnjih meseci nije pod snegom. Predeo koji je i Pony Express zaobilazio na putu do Kalifornije. Posta je pre stigla do Aljaske nego u ovu regiju. Sa juzne strane se masiv pokriven sumom pretvara u kamenitu golet. Mount Powell je najvisi vrh, 4009m. Dobio je ime po John Wesley Powell-u, istrazivacu koji je tu proveo 20 godina (nije znao put da se vrati kuci?!?) Fantasticni pejzazi duz H-way 12. Svako malo bih se zaustavljao (ko sodarski konj) da uzivam u prirodi i snimim novu fotografiju. Escalante. Zaustavio sam se na raskrscu. Tucanik se odvaja od glavnog druma. Neki ogromni 4×4 je projurio pored mene dizuci prasinu do neba. Mora da je mocno, kad tako jure na tu stranu, ali ja moram da se drzim asfalta. Sledece mesto na kome sam se zaustavio bilo je jako lepo, I odmah pored druma: Pink Cliffs. Crveni lukovi, “tvdjave”, slap potoka, pecina pokrivena mahovinom. Sve je to samo uvod za mocni BRYCE CANYON. BRYCE uopste nije kanjon, posto ima samo jednu stranu. Dugacak je oko 40 kilometara i ima 15 vidikovaca. Organizovani turizam na najvisem nivou: imaju i prasnjavi aerodrom. Samo dodji I ostavi pare. Pre ulaska u National Park je hotelski kompleks, sa restoranima, benzinskim pumpama i velikim kampom (sa tusevima i veserajem). Ja sam se (naravno) stacionirao u kampu. Sad vec podizem sator za 10 minuta. Odatle vozi shuttle bus kojim se moze stici do najblizih I najatraktivnijih vidikovaca: Inspiration Point, Sunrise Point i Sunset Point. Na najvisoj nadmorskoj visini od 2778 metara su dva krajnja vidikovca na jugu: Yovimpa Point i Ranibow Point. Tamo sam se uputio prvo. Na svakom od vidikovaca po pola sata, klepetanja sa okupljenim turistima i fotografisanja. Vec je uveliko bio mrak kad sam se vratio u kamp.
14. jul 2008
Pred zoru se temperature spustila na 17°C. Znam, jer sam uranio pre sunca da snimim izlazak istog. Pravac Inspiration Point. Prethodne veceri sam vec osmekao da ce odatle biti najvelicanstvenije. Nisam bio prvi koji se sa sve tripodom natrcio na vetru. Kisuse kak sam prepametni, da u sred jula ponesem polar fleece (sa sve kapuljacom). A sunce, nikad da izadje iza oblaka. ‘Bem ti rano ustajanje. . Zoom-in, zoom-out. Iz ovog ugla iz onog ugla. Panorama i detalji. Snimio sam u narednih 2 sata preko 30 fotografija. Jedna od njih mi je na kompjuterskom ekranu, i kod kuce i na poslu. Naravno, kad se iskobeljalo iz oblaka i podiglo visoko, sunce je pocelo da przi. Odjurio sam do restorana i doruckovao junacki. Danas je dan za hike. Trebace mi snage. Sunset Point-Navajo Trail. Najkraci ali najstrmiji. Sunce je vec visoko, snimam iz ruke. Silazi se kao u bunar. Zig-zag. Na stazi je vec nebrojeno sveta. Strpljivo cekamo jedni druge da snimimo velicanstvene oblike. Ljudi su sitni kao mravi. Kondor kruzi iznad nas. Na dnu Navajo Trail su dva luka Twin Bridges. Jedan je na oko 2 metra visine, drugi bogami na trecem spratu. Tablas a upozorenjem “ne penjite se”. Dve veverice se rvaju (dal’ se tuku il’ igraju???). Pet minuta nisanim u njih. Klinac do mene je umro od smeha, objasnjava caletu: pokusava da ih uhvati u pravoj pozi. Uspon je bio bas naporan. Sva sreca pa se prizor dramaricno menja svakim parom serpentina. Ima razloga da se stane, osmotri, fotografise i nadise. U poslednjih stotinka metara je najmocnije. “Thor’s Hammer” stalagmit je u visini ociju. Neki od oblika su poput zida, drugi kao ustipci, “hoodoos” (stalamiti) kao skamenjena vojska. Plavetnilo neba daje fantastican kontrast crvenoj zemlji. U dolini se beli “Queens Garden”, a u daljini se vidi “Sinking Ship” masiv. Extremno mocno. Prosto mi je zao da izadjem na vrh. Kad sam se ispeo, Ranger je bas poceo svoje predavanje (u 1PM). Kada je i kako je nastao kanjon, kako su i zasto nastali stalagmitski oblici… da animira publiku, poceo je da postavlja pitanja: “Da li ste videli Pink Cliffs na severnoj strani? Ako ste dosli sa juga, sigurno ste prosli kroz Red Canyon. Koje je boje Red Canyon?” Tajac. Posle pola minuta nekom detetu se otelo: “Crvene”. Odahnuo je sa olaksanjem. “Crvene, naravno!!! Svuda oko nas je crvena zemlja…” Nastavio je svoju geolosku pricu predvidjanjem da ce se za 10 hiljada godina BRYCE CANYON obrusiti i da nista od ovoga sto mi sada gledamo nece biti. Naglo se odmaknuo od ograde ponora na koju je bio naslonjen. Svi prisutni su se curiknuli korak-dva. Nasmejao se: “za 10 hiljada godina…”
Nakon sto sam se izduvao slusajuci predavanje, nastavljam sa hike-om. Peske idem po obodu do Sunrise Point. U daljini vidim kako na obodu provalije stoji par i fotografise nekog njihovog drugara-morona koji se nekako popeo na vrh “zida” i siri ruke. Iza njega je “Sinking Ship”. Sinoc sam poskidao sve fotografije od prethodnog dana i ustanovio das u neke totalno mutne. Vozim ponovo do Natural Bridge vidikovca da snimim ponovo. “Natural Bridge” uopste nije most, tek malo solidniji luk. Ali izgleda mocno. Pocelo je ponovo da se oblaci I mirise na kisu. Bolje da se ja polako, od vidikovca do vidikovca pomeram prema svom satoru. Rana vecera u restoranu. Svedski sto. Pojeo sam koliko god sam mogao.
15. jul 2008
Kisa je tek malo zadobovala preko noci. Ujutru je bilo ponovo vedro. Vozim do najblizeg Fairyland Point-a, jedinog vidokovca koji nisam obisao. Odatle pocinje Tower Bridge Trail. Kraj druma vidim srndace. Zaustavljam se da ih fotografisem. Ne mare, navikli sun a ljude. Na oglasnoj table u kampu su nakacili pricu da cu srndaci ugrizli dete, jer su nanjusili cokolade. Naravoucenije: ne hrani divlje zivotinje, jer ce naviknuti da budu hranjeni napasti da otmu. Malo dalje niz drum iz auta vidim tipa koji se polucuceci sunja sa foto-aparatom na gotovs. Usporio sam skroz i osvrcem se, sta li je video. Na desetak metara u travi stoji kojot i gleda radoznalo. Odmileo sam necujno dalje, da ne pokvarim “lov”. Tower Bridge Trail. Krecem peske niz brdo. Ispred mene par. Fotografisu jedno drugo, naizmence. “Hocete li da vas snimim zajedno?” “Da da…” odusevljeni su. Pocinjemo pricu. Oni su bili u ZION National Park, pa ih je kisa pomerila… Vracaju se za sat-dva, krenuli su u setnju pre nego sto odjave sobu… Kazu: “jeste BRYCE je mocan, ali ZION…” “Dobro, dobro, i tako mi je u planu… kol’ko je daleko?” “Dva sata voznje.” “Super, sticicu i ja tamo, koliko danas”. U dolini se pejzaz menja. Meni lici na neke africko-azijske predele (tako ih zamisljam) vise nego na americki kontinent. Oni se vracaju, ja nastavljam dalje. Apsolutno je vredelo truda. Tower Bridge zaista asocira na gradjevinu u Londonu. Svetlo je pod najpovoljnijim uglom. Fotografije su za izlozbu. Vracam se ka vrhu. Nije mi dosta. Mogao bih u jos jednu setnju, do 11, kad moram da podignem sator. Queen Gardens Trail, sa susedog Sunrise Point. Nizbrdica je blaga, kao i na Tower Bridge Trail. Prolazi se i kroz vestacki napravljene prolaze kroz zidove. Stalno neko prolazi ovamo onamo. Nekad moram da cekam i 10 minuta da mi niko od prolaznika nije u kadru. Neka devojcica sedi sa vodenim bojicama i slika akvarel. Gomila sveta (sa foto-aparatima) se okupila oko nje. Dolazim do kraja basche. Figura “kraljice”. Hocu li istim putem nazad ili da nastavim i ponovo se uspinjem super-strmim Navajo Trail. Naravno, Navajo trail, ponovo. Suvise je mocno!!!
Nastavljam put ka jugo-istoku. H-way 12 prolazi kroz RED CANYON. Opet legende o Butch Cassidy i bandi. Nekoliko Trail-ova vode od glavnog druma, ali za svaki od njih bi mi trebalo barem 5 sati. Nista, fotografisao sam toliko koliko se vidi uz drum. I sto drum ide dalje, krajolik se sve vise menja. Postaje ravnije a ogromni sedimentni masivi se uzdizu u daljini, sa juzne strane. Skrecem na H-way 9, istocni ulaz u ZION National Park. Ulazak u Park, i odmah je mocno: Checkerboard Mesa je ogromna kamena gromada ispartana vertikalno i horizontalno. Crveni asphalt krivuda kroz stenovite planine. Zadivljujuce, neocekivano, potpuno drugacije od svega prethodno vidjenog. Boja zemlje je i dalje crvena, ali kamene gromade postaju tamnije, vise braon. Odjednom kolona vozila ispred mene. Sta je sad? Tunel. Naizmenicno pustaju saobracaj u jednom i drugom smeru. Oko 2km je dug. Nema zaustavljanja ni usporavanja. Na prvom prosirenju puta iza tunela se zaustavljam. Ogroman kameni luk je kao uklesan u steni. Kameni masivi su jos visi i tamniji. Ponegde se zarubljeni vrhovi bele, iako u sred jula na njima nema snega. Sa nekih se jarko crvenilo sliva, kao krv sa oltara. Stihovi iz “Story Of Isaac” mi sami dolaze na usne. Ne moras biti ni malo religiozan da osetis neku nadnaravnu moc koji prizor izaziva. Dvadesetak kilometara se put spusta u dolinu. T-raskrsnica. Drum ka severu je zatvoren za javni saobracaj. Samo shuttle-bus i gosti hotela (sa crvenim nalepnicama) mogu da prodju. Dobro, nastavljam kuda mogu. Dva kampa se nalaze odmah pored juznog ulaza u Nacionalni Park. Tu je i zgrada Informacionog Centra. Za jedan od kampova treba rezervacija, idem onda u ovaj blizi. Opet je po principu plati sam. Istina, ovde je $16 za noc, bez tusa. Odmah sam platio za 4 noci. I kao za inat, bas kad sam poceo da podizem sator, ljujnuo je pljusak. Verovatno da sam sator podigao u rekordno kratkom vremenu, ali sam imao utisak da mi je trebalo 2 sata. 20 minuta kasnije, kisi ni traga ni glasa. E bas je mogla da saceka… odnosno, bas sam ja mogao da sacekam. I u ZION-u je shuttle-bus dzabaka (kad si vec platio ulaz). Do mraka sam otisao na voznju skraja-nakraj, tek toliko da vidim ‘di sam. Bio je to dobar potez, jer tokom voznje stalno ide prica sa trake, gde se nalazis, zanimljivosti vezane za to mesto i sta se se zanimljivo moze videti ako sidjes na narednoj stanici. Obicno i vozaci (izgleda da moras biti geolog da bi dobio posao) dodaju pikanterije. Ceo kanjon je dug oko dvadesetak kilometara. Mormonski misionari su bili prvi koji su u kanjonu nasli utociste, otuda vecina geografskih pojmova nosi religiozna imena. Ili indijanska.
U kampu sam upoznao prvog komsiju, Meksikanca iz juzne Kalifornije, koji je sa porodicom u “putujucoj kuci” stigao par sati pre mene.
16. jul 2008
Prvo posao, pa onda uzivanje. Morao sam da promenim ulje u Zoom-Zoom-u. Uranio sam, I bio sam spreman da vozim 260km, u Las Vegas, ali se pokazalo da nije potrebno. Jureci niz Interstate H-way 15, video sam kraj druma Mazda predstavnistvo u St George-u. Sisao sam sa auto-puta i vratio se 10-tak kilometara. Naravno imali su i servis. Prava civilizacija. Pedesetak minuta kasnije sam radosno dodavao gas na putu ka ZION-u. Sad sve znam, za sledeci put… Zaustavio sam se u Fort Zion-u. Turisticka mamipara, sa laznim gradicem divljeg zapada: “Virgin Jail”, “Wild Ass Saloon”… tvrdjava sa suncukretima ispred i plocicom na kojoj pise: “1987 se na ovom mestu nije dogodilo nista”. . Lokalni drumovi su vodili ka skrivenim kanjonima, ali sam uzivao i fotografisao samo usputne pejzaze, koji su blizu ZION-a bili sve mocniji. Dobro, ostalo mi je bilo jos pola dana. Dovoljno za novu shuttle turu i neku laksu setnju. Zaustavio sam se na svakoj od 9 stanica i snimao zanimljive detalje: ”Altar Of Sacrifice”, “Patriarchs”, “Red Arch Mountain”, “Angels Landing”, “The Organ” (meni najbolja fotografija), “Great White Throne” + kratak hike do “Weeping Rock”. “Temple Of Sinawava” je krajnja stanica. Usledio je jos jedan lak hike “Riverside Walk”, sa bambijem i vevericom. Po povratku sam otisao u informacioni cCentar. Plan je bio da sledeceg dana idem kroz NARROWS. Sacvet ranger-a je bio;”ako mozes, odlozi za prekosutra; sutra postoji mogucnost da padne kisa (koja moze da izazove smrtonosnu bujicu u uskom kanjonu), za prekosutra je prognoza 100% suncano. Poslusao sam ih. Sutra ANGELS LANDING, prekosutra NARROWS. Ali prvo, jaka vecera. Jaka vecera u meksikanskom restoranu mi je prijala dok sam jeo. Posle sam dva sata proveo cuceci.
17. jul 2008
Probudio sam se rano, ali se nisam osecao bas najbolje. U stomaku mi je i dalje radila centrifuga. Dve stangle cokolade i saka mesavine suvog grozdja, orascica i zrnevlja su pomogli. U ruksak sam ubacio 3 flase vode, foto aparat oko vrata i bio sam spreman za uspon. ANGELS LANDING nije najduzi, ali je sigurno najspektakularniji od svih penjackih hike-ova u ZION-u. Vrh se nalazi na 1765m nadmorske visine. 453 metra je visinska razlika koju treba savladati duz 4.3km. Hike pocinje od Grotto stanice. Drvenim mosticem se predje preko Virgin River, pa se par stotina metara ide gotovo ravnom poplocanom stazom. Stotinak metara se gazi po rastresitom pesku, pa pocinje dug neprekidan uspon. Da nije pescanog dela, neko ko je dovoljno jak i dovoljno lud, mogao bi i invalida u kolicima da dogura upravo do Scout Lookout. Tu se put racva. Jedan vodi uz brdo prema Lava Point (daljih 18km), a drugi uz naizgled neprohodan kameni greben, do ANGELS LANDING. Tamo idem!!! Izgledalo je privlacno. Izgledalo je strasno. Neki su vec na prvi pogled odustajali. Neke je trebalo hrabriti. Kad sam se nadisao, krenuo sam dalje. U vodicu je pisalo da je staza na nekim mestim siroka samo 3-4 stope. Istina je da je na nekim mestima siroka pola stope. Sa jedne strane je stena, a sa druge dubina, stigao bih da pregledam sve snimljene fotke pre nego sto bi zviznuo o dno. Polako i sigurno, pridrzavajuci se rukama za stenje, na nekim usponima i cetvoronoske… brzinom koja meni odgovara, napredovao sam ka vrhu. Dok su se jedni penjali, drugi su silazili… ali su svi imali razumevanja i strpljenja za druge. Niko nikome nije smetao. Zapravo, najkomicnije i najstrasnije je bilo gledati decu od 10-13 godina, koja su kao veverice jurila ovamo onamo, jednako brzo uzbrdo i nizbrdo. Mame vriste na tate. Tate izdaju naredjenja. Deca se sjure pola puta nazad da vide zbog cega je dreka, koja postane jos veca kad mame vide jurnjavu po ivici. Grebiga, kad deca nemaju strah. Jedan uzbudljiv moment je bio na nekih stotinka metara pre vrha. Tata Nemac i sincic od mozda 7 godina su se polako penjali. Isao sam brze od njih i pustili su me da prodjem. 20-tak metara uz strminu su ispod drveta sedele mama i devojcica od 10-12 godina. Kad sam stigao blizu njih, iznad glava nam je preleteo kondor, tako blizu da je devojcica procitala broj na plocici “maman, maman, hudred ziben und cvajncih” (ili tako nesto). Nisam stigao ni da nanisanim foto aparatom kad je velika ptica nestala iz vidokruga. Kada sam se ispeo na vrh (ko je sada debeli andjeo???) uspeo sam u jednom momentu da snimim 5 komada u letu ispod. Gnezdo je bilo na 4/5 visine vertikalne litice prekoputa. Ne znam kojim recima bih opisao extremno mocan osecaj stajanja na vrhu ANGELS LANDING. Pogled unaokolo, pogled nanize, vetar oko usiju… sunce iznad glave.Vise od sat vremena sam ostao na vrhu, zijajuci na sve strane i odusevljeno fotografisuci iste oprizore, ponovo i ponovo (kao da ih prvi put vidim). Dve ture pentraca su stigle posle mene, pa sam ih zamolio da me fotografisu. Btw., ako niste obratili paznju: dve tacke na crvenoj liniji druma su shuttle-bus i prikolica. Najbolji skec se dogodio pred moj silazak. Debeli hameri sa dvoje dece su stigli posle mene. Dok su matorci izduvavali, deca su trcala po ivici. Minut kasnije za njima se popeo jos jedan atletski gradjen tip sa planinarskim stapovima, sesirom, naocima za sunce… Nista za spominjanje dok nije prisao sasvim blizu. Tek hiljade bora na licu su pokazivale da mora da ima 7 banki. Napravio je par fotografija, i rec po rec, kaze, ovo mu je drugi put da se popeo na vrh. “Drugi put?” -uzasnuto ce debela mama. “Da, drugi put, ove nedelje”. Kolektivno padanje u nesvest… nas prisutnih. Kaze, plan mu je da dodje i za 5 godina i za 10 godina, a posle, kako bude mogao. Puvakao se, ali nema veze. Provala je bila odlicna. Silazenje se cinilo nezgodnije od penjanja, a nedostajao je i izazov stizanja na vrh. Osvrtao sam se pitajuci se u sebi: zasto uopste silazim kad mi je gore bilo lepo?
Lepote nikad dosta. Do kraja dana sam imao jos volje i snage za dalje pesacenje. Emerald Pools je bio naredni hike. Tri nivoa jezeraca i slapova su sigurno impresivniji u prolece kad ima vise vode. Meni je i ovako bilo lepo. Tu sam se nesto raspricao sa porodicom iz Kalifornije koja se preselila u Texas. Oni su planirali da idu na ANGELS LANDING narednog dana. Savetovao sam mi da ponesu dve litre vode po grlu i da sve sto nose utrpaju u ruksake, jer ce im slobodne ruke dobro doci pri penjanju. Oni su meni pricali o svom hike-u u Grand Canyon-u. Dobronamerna razmena iskustava je korisna stvar.
18.jul 2008
Osokoljen fantasticnim hike-om na ANGELS LANDING, uranio sam jos pre otvaranja Informacionog Centra. Bio sam prvi da pita o vremenskoj prognozi. Potvrdili su: idealan dan za NARROWS. I u shuttle-u sam bio jedini jutarnji putnik. Kuda si se uputio, pita me zenska koja je vozila bus. NARROWS!!! “Imas li stap?” “ Nemam.” “Pronadji neki, dobro ce to doci na brzacima.” Znam da vama ne deluje tako, ali ja slusam pametnije. Na karjnjoj stanici, “Temple Of Sinawava”, sam se potrudio i u travi nasao solidan stap. Jutarnja setnja po “Riverside Walk” i na kraju preobuvanje u vodene patike (koje sam kupio usput, vracajuci se iz Mazda servisa). Pasos, novcanik i kljuceve sam stavio u nepromocivu kesu, koju sam kupio istom prilikom (nauk od “Hemingway-ja” koga je voda nosila). Boce sa vodom i hiking shoes u ruksak, foto aparat oko vrata, i brrrr. Ma kakvi, voda je bila skroz mlaka. Istina mutna I brza, tako da je upotrebna vrednost stapa proverena vec u prva dva koraka. Izdrzao je test. Presao sam na drugu obalu, pa malo gazio po suvom, pa opet kroz vodu… Zaustavljao sam se na svakom meandru, jer se vec posle prvih 100 metara kroz vodu, kanjon suzio na 20-tak metara. Visina obale 200-400 metara iznad glave. I nehotice sam poceo da osmatram (sta bi bilo kad bi bilo…). U principu, osim retkih mesta sa uzvisenjima ili kamenim gromadama visine 3-4m, nije bilo mesta gde da se skloni ili popne, bude li voda navalila. Uska traka neba se i dalje plavila u visini. Neki su me prestizali, neki su se vec vracali (kad su i odakle ti krenuli???) Sreo sam i neku grupu Indusa. Deda sa turbanom mi bas nije izgledao kao neko ko moze da pesaci kroz reku. Ma ko ce ga znati, mozda je rodjen na obali Ganga??? Virgin River je najcesce bila duboka do kolena. Na nekim prosirenjima jedva do clanaka, ali bilo je mesta gde je bila do struka. Najopremljeniji za ekspediciju su mi se cinili neki klinci obuvemi u cizme sa debelim djonom. Oni su se kroz vodu kretali brze nego ja po suvom. Istina, ja se bas nisam zurio. Posle sat vremena se ipak pokazalo da vodene patike u kojima sam hodao nisu podesne za gazenje po kamenitom recnom dnu. Svaki korak sam morao da napipavam gde cu stati. Jednom mi se desilo das am izgubio ravnotezu, tresnuo kolenom o kamen ispod vode i zadrzao se rukom u kojoj je bio stap. Druga ruka sa forto-aparatom je sve vreme bila visoko iznad vode. Nakon dva sata pesacenja uzvodno dosao sam do mesta gde se potok uliva u Virgin River. Neke koji su se vracali sam zamolio da me fotografisu. Pitao sam ih kako je dalje. “Sve je cupavije”. Bili su u pravu. Kanjon je postao sve tesnji i voda sve brza. Puno puta sam morao da prelazim sa jedne ivice (ne mogu da kazem obale kad je sve bilo pod vodom) na drugu. Na jednom mestu se cinilo kao da veliki broj bubnjeva udara. Zvuk je dolazio iz stene i nista se (lose) nije desavalo. I tako, postapajuci se, korak po korak, kroz brzu vodu od kolena do struka – kako gde, sa foto aparatom visoko iznad glave isao sam dalje. Pa dokle? Nisam znao. Nije mi ni bilo vazno, bilo je extremno mocno. Nakon cetiri sata sam dosao do velike stene, pored koje je reka bila siroka samo dva metra. Bez plivanja nikakve sanse da se prodje na drugu stranu. To je bila krajnja tacka do koje sam dospeo. Klik, da ovekovecim podvig, pa polako nazad. Ne znam da li samo zbog umora, nazuljanih i izudaranih stopala, ali bilo mi je kos teze da idem niz vodu (kroz vodu). Posle podne se broj onih koji idu uz vodu umnogostrucavao. Pitali bi me koliko jos ima… “Beskrajno, ali vredi ici dalje… ” Posle tri sata hodanja bez duzih zaustavljanja mi se vec mantalo u glavi. Kakav je sad ono zid???, pa nisam tuda prosao na putu uzvodno. Okrenuo sam se uzvodno i prepoznao mesto. Bila je to polazna tacka mog hodanja kroz reku. Na obali sam stap (kao stafetu) predao onima koji su tek kretali u avanturu. Umoran i srecan.
19. jul 2008
Stopala su bila otecena i bolna i ujutru. Obuo sam malo deblje carape i krenuo na poslednji hike kroz Zion. Hidden Canyon. Tacno prekoputa Angels Landing. Bilo nas je desetak u busu. Kad je pocelo pesacenje uzbrdo, sve sam ih ostavio 100 metara za sobom, u 5 minuta. Zapeo, zaista iz sve snage. Srce mi je bubnjalo u usima (kao u detinjstvu, kada sam jurio uz strminu vrsackog brega). Betonska staza je vijugala, 100 metara na jednu stranu, pa 100 metara na kontra stranu… Posle pola sata, vise nije bilo staze. Ali nastavlja se uzbrdo. Na nekim mestima su namontirali lanac da se moze popeti duz stene. Sa druge strane je duboko, uuuu… A prekoputa, iznad nivoa ociju Angels Landing. Jos nikog nije bilo na vrhu. Gomilice kamenja pokazuju da dalje treba ici u unutrasnjost brega. Vododerina, sa pescanim dnom. Penjanje preko stena. Sa foto aparatom oko vrata, penjao sam se grabeci sa sve cetiri, kao pauk. Pentranje, skakanje… sto nisam barem cetvrt veka mladji. Srecem neke koji se vec vracaju. Matorac sa bradom, pa neki student, Afrikanac-Arapin??? Koliko ima jos dalje? Koliko sam hoces da ides. Nema neke definisane krajnje tacke. Nastavio sam jos 15-tak minuta dok nisam dospeo do gustog siprazja. E, kroz trnje mi se nije provlacilo. Pogled na sat. Dosta je i bilo. Do 11AM se trebalo vtariti u kamp, rastaviti sator i osloboditi mesto.
Vozim drumom ka istoku, onimmkojim sam i dosao u ZION. Ponovo se zaustavljem i ponovo odusevljeno fotografisem. Zaista je jako mocno. Pred tunelom opet duga kolona. Kada je krenula, projurio sam brzo. Izlazim iz nacionalnog parka i 9-kom vozim na istok kroz zivopisnu sumu. Stizem u Kanab. Tuda sam prosao prethodnog leta kad sam se izgubio u noci. Sad tek vidim kakvu sam lepotu propustio da vidim. Ako se budem zaustavljao svaki cas, nikada nikud necu stici. Uzdah, i gas jedini spas. Na raskrrscu skrecem na zivopisniji ALT89. Sve je obelezeno na mapi. Iz Utah prelazim u Arizonu. Fredonia je prvo naselje u dolini. Visitor centar. Zaustavljem se da predahnem. Zvezda przi na betonu. Idem dalje. Put ponovo vodi uz breg. Na vrhu brega vidikovac u cetinarskoj sumi. na parkingu indijanci prodaju suvenire. Uglavnom djindjuve. Put dalje vodi kroiz sumu. Uzbrdo-nizbrdo. Vidim neka tri klinca koji su se parkirali na ivici puta i drze kroz siprazje prema ogromnoj steni. Krivina i put vodi nizbrdo. Posle jednog kilometra parking-vidikovac. Ona ogromna stena na koju su se klinci popeli je tacno iznad. Na kontra starni put se strmoglavo spusta u dolinu. Sa druge strane mesa. Pocinje pustinja. Crvena zemlja, plavetnilo neba prosarano oblacima. Fantastican prizor. Nekoliko fotografija i idem dole. Sve cesce srecem vozila koja idu u kontra smeru i vuku glisere. Na 50-tak kilometara je Page. Gradic na obali akumulacionog jezera. Ja nastavljam 89-kom ka VERMILLION CLIFFS. Svako malo se zaustavljam odusevljen pejzazom. Grabim na tripodu namontiran foto aparat sa zadnjeg sedista i pokusavam da izaberem najzanimljiviji ugao. Zvezda przi. Preko 40°C je u hladu, a hlada nigde nema. Oni koji me obilaze gledaju jesam li poludeo… Naravno da jesam, kad je tako mocno. Zao mi je jedino sto nemam godinu dana slobodno da istrazujem okolinu kako bih voleo. Zaustavljam se na parkingu UNDRCLIFF DWELLERS. Neki indijnci opet prodaju suvenire. Ovoga puta u nekoj kucici od naboja. Kamencuga pored parkinga, kao ljudska lobanja, 3 metra visoka. Zemunice u kojima su indijanci verovatno nekada ziveli. Dvadesetak kilometara dalje je NAVAHO BRIDGE. Fotografija na mostu, kao i lane. MARBLE CANYON i ECHO CLIFFS, vec poznati, ali ponovo zadivljujuci. Put vodi kroz ravnicu. Mese u daljini. Zaustavljam se na lokalnoj benzinskoj pumpi da dolijem benzina. Indijanci me radoznalo gledaju. Verovatno nikada pre nisu videli kanadsku registraciju.. Skrecem na zapad, 64-ka. Bez zaustavljanaj vozim uzbrdo, sve do sitocne kapije GRAND CANYON-a. Pokazujem propusnicu i doobijam svezanj novina i prospekata: sta, gde, kad, u slici ireci… Pred informacioni centar na DESERT VIEW sam stigao pola sata pred zatvaranje. Kazu da vise nema mesta u kampu u “selu” . Mogu da probam u obliznjem kampu bez tusa. U kampu nema rampe nema ceduljara, opet sam svoj majstor. Zaustavljam se na prvom slobodnom mestu. Red ispred automata-placaone. Ispred mene bvat-Vus, vec dvadesetak godina zivi u USA. Odmah mi je prepoznao akcenat. Pokazace se da su prilicno brojni posetioci ovog grandioznog mesta. Kratkotrajna vecernja poseta DESERT VIEW i kuli. nekoliko fotografija, dok jos ima svetla i nazad na spavanje. Preko noci je pljusnula kisa.
20. jul 2008
Ustao sam u svitanje. Zemlja je upila kisu, ali su se oblaci i dalje valjali po nebu. Sta sad, draga saveta? Da idem busom, i da gubim vreme na stanicama, ili da idem autom i mucim se da nadjem slobodno mesto na parkinzima? Autom sam krenuo u selo. Parkirao se i krenuo peske po moznom juznom obodu. Sreo bih tek po kojeg ranoranioca usput. I tako, sa tripodom u ruci, od viste do viste, pokusavajuci da napravim makar nekakvu fotografiju. Sat-dva kasnije je bila guzva. Strpljivo bih sacekao da oni pre mene naprave fotografije i uzivaju u pejzazu. Vrlo cesto se desavalo da kad vide tripod, uzurbano naprave mesto “profesionalcu”. Ha-ha… Prepesacio sam ja tako dobrih 10km. Jednom prilikom pokusavam da naciljam kadar. Prilazi mi (opet) Rus. “jesu li dobre fotografije danas? pita.”Nema dovoljno svetla” odgovaram iskreno “sto je blizu (do 3-4km) vidi se jasno, ali druga starna (25 km daleko) je u izmaglici”. Klimnuo je glavom. Znaci da nije on los fotograf… U bus sam uskocio bas pre nego sto ce ljuljnuti kisa. Nazad do auta. Voznja po selu, dok kisa pada. Oduzilo se. Zaustavljam se na ogromnom parkingu ispred samoposluge. samopsluga americki ogromna i sjajna (ovo je jedno od najposecenijih turistickih mesta). Stojim u redu ispred kase sa dve stangle cokolade u ruci. Prilaze mi dava momka i devojka. Da li hocu nesto da im kupim, dace mi pare. “Sta vam treba” (alkohol ili duvan)? Vodka”, kaze tip sa Davy Crockett kapom. “Tri boce” dodaje devojka. Sta ste vi, Rusi? “Francuzi”. “Pijete bre ko Rusi”. Nisu ukapirali sta govorim. Na parkingu kisa i dalje lije, kao da nikada prestati nece. Negde usput sam video tablu “wi-fi internet”. Zaista je besplatan. Sedam da napisem email, tek toliko da se zna gde sam… Utom je i kisa prestala. Malo se razbistrila magla nad kanjonom, ali sunca nema. U nastavku dana su fotografije tek neznatno bolje. Delic plavetnila neba se pokazao tek predvece. Taman za nekoliko nadnaravnih fotografija. A dje si bija kad je grmilo? U samoposlugu ja, bogumi… E jesi prepametan stoo se po oluji nisi spustio u kanjon.
21. jul 2008
Ponovo oblaci na nebu. Duboko nesrecan sto mi plan o silasku u kanjon definitivno propada, spakovao sam sator i krenuo od viste do viste. Ipak je bilo malo bolje, za fotografisanje makar, nego prethodnog dana. Severna strana kanjona je bila prosarana senkama oblaka. Oko podneva sam se uputio na istok, prema MONUMENT VALLEY. Kako sam sisao u ravnicu, zvezda je pocela da przi. Zaustavio sam se u Tuba City da dolijem benzina. Neki tragovi dinosaurusa su bili u blizini, ali ja nisam imao kad da istrazujem. Gazim po 160-ci. Posle sat vremena sam u retrovizoru video crne oblake koji se kovitlaju za mnom. Gas. Ja brzo, kisa brze… “Ghost Riders In The Sky”. Crna zavesa od neba do zemlje. Izgledalo je apokalipticno. Izgleda da je oluja jurila niz 160-cu, jer kad sam skrenuo na 163, kao da sam se izmakao malo. MONUMENT VALLEY ne moram da opisujem puno. To je najcuveniji pejzaz iz kaubojskih filmova. Ako hocete da dodjete “pod ikonu” morate da skrenete sa 163-ojke i asfaltiranim sporednim drumom stizete u indijanski rezervat. Propusnica za nacionalne parkove ovde ne vazi. Upad se placa $5. Moja nesreca je bila da su bas tada gradili put, pa je prasnjavi drum bio izrovan i krajnje nepodesan za mog Zoom-Zoom-a. 4-wheel drive je prava stvar. Natrcio sam se na vr’ brega i zoom ovamo, zoom onamo. Sirokugaono ovamo-onamo… Ikebana, prava ikebana. Kada se nebo zacrnelo, usao sam u prodavnicu. Desetak minuta kasnije je samo jos prasina letela. Ja sam nastavio put. I kako to obicno biva, kako sam se izmakao malo, zvezda je ponovo pocela da przi. Zaustavljanje pokraj puta. Drugi ugao, treci ugao… Nikad kraja divljenju i fotografisanju. A dugi letnji dan je proticao. Ponovo u Utah. sledece mesto koje mi je bilo u planu: MEXICAN HAT. Seoce sa brojnim hotelima na obali San Juan River. 5-10km severno, na kilometar od druma su ljubicaste dine i prirodna kamena skulptura, koja zaista asocira na sombrero. Utisci se jos nisu “slegli”, kad je trebalo obratiti paznju (fundamentalno), gde skrenuti da se vidi GOOSENECKS. Polako i pazljivo, prvo na 261, pa na 316, i nasao sam iz prve. Meandri reke, u daljini siluete masiva iz MONUMENT VALLEY, fanatsticno!!! Put 261 prolazi krooz VALLEY OF THE GODS. Nisam se usudio da sidjem na prasnajv neravan drum da lepotu vidim izbliza. Sreca u nesreci je da put vodi jako uzbrdo (nije asfaltiran i kamichci lete na sve strane). Sa vrha platoa (ravnica se ka severu nastavlja, samo nekoliko stotina metara je visa) se vidi u daljini panorama VALLEY OF THE GODS. Dolina je uglavnom pustinja sa krzljavim zbunjem. Na visini je sve zeleno. Ocigledno da je zemlja plodna, jer je celokupna ravnica obradjena kao basta. Brda su pokrivena sumom. Bilo je to vec 9PM kada sam se zapitao: a gde cu ja spavati. Dobro, ako nema nista bolje uvek mogu u kolima. ali nakon celodnevne juurnjave po drumu, vise bi mi prijalo da se ispruzim, makar u satoru. Dilema je zapravo bila: da li da da skrenem sa planiranog puta u civilizaciju i spavam u motelu u Blanding-u, ili da nastavim kud sam naumio, sa nadom da ce u malom kampu u NATURAL BRIDGES biti barem jedno mesto za mene. Svi koji me znaju su pogodili da mi udobnost zapravo i nije bila istinska opcija. Posrecilo mi se i da ima mesta u kampu ($10 bez vode). Gotovo po mraku sam podigao sator i obigrao djir (30km, koliko je NATIONAL PARK veliki). Naravno, napunio sam sve flase sa vodom na cesmi pored informacionog centra.
22. jun 2008
Ujutru sam opet bio prvi na nogama. Sklopio sator i ponovo u krug. Ovoga puta sa zaustavljanjima na znacajnim mestima. Ne znam da li cu sasvim ispravno kategorisati NATURAL BRIDGES STATE PARK (ne vazi propusnica za National Park) kao skrapu. U svakom slucaju, da bi ste izbliza videli prirodne kamene lukove, morate sa brega kojim jednosmerni put vodi, sici kamenitim obronkom do dna. A to je u svakom od tri slucaja nekoliko kilometara u jednom smeru. Prvi je najmasivniji, SIPAPU BRIDGE. Izgleda jako impresivno. Ako kao ja prodjete ispod luka i nastavite kroz siprazje, nacicete na tablu “WRONG WAY”. Ja sam se nasmejao i vratio, ne zeleci da unistavam bilje koje jedva prezivljava. Na putu prema glavnom drumu postoje dve mogucnosti: da se uspnete nazad do druma ili da nastavite po ravnom dnu (tek malo uzbrdo-nizbrdo), do sledeceg “mosta”. Da se ne bih vracao peske u kontra smeru dobrih 15km po drumu, ja sam se odlucio za naporniju varijantu: do svakog “mosta” nizbrdo i uzbrdo. Vec na usponu nakon SIPAPU BRIDGE, osmotrila su me dva kondora. “Da li mi to vidimo debeli dorucak dole?” Puf-puf, pant-pant… uspentrao sam se nekako (nista od njihovog dorucka). Desetak minuta voznje, pa ponovo pesaka nizbrdo: KACHINA BRIDGE. Ovaj je poznat po crtezima praistorijskih ljudi. Zmija im je bila kultni lik. Najelegantniji je OWACHMO BRIDGE. I prilaz do njega je najlaksi. Bilo je vec oko 10AM kad je neka japanska porodica (u konzulatskom dzipu) dosla bas za mnom. Razmazeni klinac se starno nesto dernjao i bas mi isao po zivcima. Sto je ono u cemu uzivate intenzivnije, to ste netrpeljiviji prema destrukcijama okoline. Elem-biomelem, ulozio sam puno truda i vremena da nacinim lepe fotografije iz nemogucih uglova, tako da se moroni ne vide (iako su jurcali ovamo-onamo, k’o bez glave; sto sam im na kraju, u sebi, i pozeleo). Oko 11AM sam napustio i ovo lepo mesto. Put 96 je na mapi bio oznacen kao pejzazima bogat, pa sam nastavio njime. I zaista jeste zivopisan. Paradoksalno, ali suma se proredjuje blize Colorado River. Oko same reke je golet. Most preko reke. u susret su mi isli neki na motoru. Suvozac je mahao kao krilima (poput NICHOLSON-a u “Easy Rider”). Neocicni kameni oblici sa druge strane reke. Jedna kamena gromada je izbledala kao parna lokomotiva… Prelazi se preko manjeg mosta i put vodi jako uzbrdo. Zaustavio sam se na vidikovcu 500 metara iznad vode. Obala je k’o nozem otsecena. Da pljunes, palo bi uvodu. Preko reke se vidi seoce Hite. Pejzaz je fantastican. Skoro ceo sat sam se setao duz visoke obale. Put 96 dalje vodi kroz kamenitu regiju. Put je krivudav i uzan, pa nije bilo bas zgodno da se zaustavljem i fotografisem. Nakon sat voznje sam bio naspram CAPITOL REEF, stotinak kilometara istocnije, u dolini. Ponovo sam prosao kroz Hanksville. I odjednom sam opet bio u oluji. Crnilo se od neba do zemlje. Vetar da je auto poigravao po drumu. Gas-gas-gas izmakao sam se nevremenu. Ni pomisli da skrenem u GOBLIN VALLEY. Pred samom raskrsnicom sa Hwy 70sam resio da se za veceru vratim u Moab. Zelja mi je bila da jedem u pivnici i da kupim majicu boje zemlje. Ostvario sam obe zelje (istina kupio sam 6 majica, ne jednu). Oprostaj sa CANYONLANDS. povratak kuci. Vec je proslo 7PM kada sam zgrabio volan i dodao gas. Kada se sa Hway 70 skrene na sever na 6-cu, zalazi se u Badlands. Pepeljave ili zute dine, bez ikakvog rastinja na sebi. Dolina Price River je ponovo bila zelena. Na samom izlasku u ravnicu, prem Salt Lake City-ju su pored puta vetrenjace za pravljenje struje. U polumraku siluete su izgledale sablasno. Kao kiklopi koji vitlaju rukama. Vec je uveliko bio mrak kada sam usao u Salt Lake City. Pljustalo je najstarsnije. Asfalt je bio pokriven debelim slojem vode i linije koje razdvajaju trake se uopste nisu videle. Ja sam samo nisanio da ne pogodim zid sa starne auto puta. I stvarno sam dobro nisanio, promasio sam ga skroz. cak sam bez greske uspeo da se prestrojim i predjem na Hwy 80, prema zapadu. Bog je pijano zmigao munjama po nebu, levo i desno… Putovanje kroz noc mi se oteglo. Jedan sat, pa jos jedan sat. Dodjavola, gde su ta odmorista uz drum. Sve neke vojne baze i zabranjena zaustavljanja. Napokon: tabla, kamioni, parking. Kisa je prestala da pada. Neki vreo vetar je duvao. Ja sam se izuborio, oborio sediste, pokrio cebetom, i zaspao mrtvim snom.
23.jul 2008
Probudio sam se pre svitanja. Vec je bilo pretoplo. Ali prizor, koji po mraku uopste nisam video: BOOM!!! Parking je zapravo na samoj obali slanoga jezera (ostatak nekadasnjeg mora). Zgrabio sam tripod, onako krmeljav. Brzo brzo da se namontiram za suncevo radjanje iz vode. Pozlatilo mi se (dusevno, naravno, ne novcano). Siluete, igranje sa kontra-svetlom. Kez od uveta do uveta. Hameri na parkingu su bili odusevljeni mojim odusevljenjem. I onda sam na tabli procitao: nalazim se na BONNEVILLE SALT FLATS, mestu na kome se obaraju svetski rekordi u brzini o zemlji. Jos 1970. je Gabelich u “Blue Flame” jurio 622 MPH (oko 1050km/h). Sama pista je paralena sa Hwy 80, par kilometara sa severne strane. Neki su vec u 7AM bili na ulaznoj kapiji, ali ja nisam bio raspolozen za trkanje. Cekao me je put preko cele Nevada State. Nevada, u kojoj su vrsili (ne verujem da su prestali, samo sto vise ne objavljuju) atomske probe. Ja sam zamislajo prizore sa meseca. Nisam bio u pravu. Pokazalo se da su ravnica i brdasca pokriveni krzljavim zelenilom. Bilo je oko 8:30AM kada sam se zaustavio u mestu Wells, da dospem gorivo. Vlasnik Shell pumpe je imao vulkanizersku radnju. Dok sam ja tociop benzin, sagnuo se: ” Prika, gume su ti u losem stanju, neces daleko dospeti. Doteraj auto ovamo da ti pokazem”. Doteram auto u radionicu, podigne ga. “Gledaj, poprecne ruge su se izjednacile sa sarama guma. Imas i veliki cavao u prednjoj levoj…” “Posto?” pitao sam. Jutarnja cena je bila preko $1000US + tax. “I’ll take my chances”. “To je protiv zakona”, pobesneo je. Uputio sam mu glumacki osmeh (ala Fernandel) i dodao gas. Na svakih 200km (malo dalje od druma) je zatvor. Sve u svemu, oko 700km teskog nistavila. Za tih 7 sati voznje sam preslusao 10-ak DYLAN-ovih albuma snimljenih na laptop-u. Grebiga, nisu mi na vreme rekli da u Nevada State ne vazi ogranicenje brzine. Reno. Ruzan grad u kotlini. Kockarnice i prodavnice oruzja. Od pistolja da poludis. Jedva sam se nekako iskobeljao prema Carson City, glavmom im gradu. Carson City je frisko ofarban kaubojski gradic. Kuce su do dva-tri sprata. Pesacka zona je kao muzej iz 19. veka. Ja sam pitao za Virginia City. Dobio sam uputstva kako da dodjem do nekadasnjeg rudarskog naselja. Tu su bili rudnici srebra. Kuce su mahom sacuvane u oblicju od pre 200+ godina. “Bucket of Blood Saloon” i slicne prevare. Uglavnom poslasticarnice (u kojima je Wild Bill Hickock dolazio na sampite i limunadu), kockarnice i turisticke mamipare. Malo-do znatno degustibus (ako imate vise od 10 godina). Zapravo bilo mi je zanimljivije da gledam viletine duz druma. Ogranicenje brzine na krivudavom drumu je bilo 30MPH. Iz amene su vozili policajci, i ja sam ukucao cruse 30MPH (nema nenamernog prekoracenja brzine). Pred sam izlazak iz naseklja su ukljucili sirenu i zaustavili me. Policajac sa rukom na pistolju mi trazi vozacku dozvolu. “Ti si opasnost u saobracaju” kaze mi. “Ako zelis da uzivas u okolini, stani pa gledaj. Vidi koliku si kolonu vozila naopravio iza sebe…” Nije me upecao da diskutujem o ogranicenju brzine koju sam savesno postovao. “Yessir” ponavlajo sam kao pokvarena ploca. On je ponovio svoju pricu jos jednom od pocetka, ja svoje “Yessir”. Na kraju me je besasn pustio, sta ce. Ponovo u Carson City-ju. Rucak u pivnici Firkin & Fox (dobar lanac). Veliki nachos i mnogostruka coca cola. Razvalio sam se. Doslo je bilo vreme i da se o pocinku razmislja. Ideja mi je bila kampovanje na Tahoe Lake. Sto su Bled i Bohinj bili za integralnu YUgu, to je Tahoe Lake za hamere. Scene “Kum 2″ su snimane tamo (radi verodostojnosti). U ZEPHYR COVE sam platio najskuplji kamp u zivotu. Susedni grad Stateline je cuven po svojim saloon-ima. Ima ih nekoliko kroz koje prolazi granica Nevada-California. Posto je u Nevadi zabranjeno tocenje alkohola posle ponoci, a u Kaliforniji kockanje posle ponoci, ova mesta su bila najpopularnija. Bio je dovoljno prekoraciti sa jedne strane sale u drugu i nesmetano uzivati u oba poroka. Mesto je prebukirano cele godine. Leti je jezero veliko kupaliste, zimi su Sierra obronci skijasko carstvo. Na drumovima je nezamisliva guzva i preporucujem vam da tamo dodjete privatnim hidroavionom (dok jos dozvoljavaju sletanje na vodu). Inace u kampu svako kampersko mesto ima povelik gvozdeni sanduk u koji mozete staviti hranu, a da je medved ne moze izvaditi. Ako je bas ljut i gladan, moze vas pojesti… Ja sam to malo hrane i “mirisljave stvari” ukljucujuci pastu za zube, stavio u antimedvedju posudu (koja je u susednom YOSEMITE NATIONAL PARK obavezna). Medo me nije uznemiravao preko noci.
24. jul 2008
Jeste da je pola grada Stateline u Kaliforniji, ali me je kontrola na drumu zaustavila na usponu nekoliko kilometara dalje. To sam vec video lane na granici Oregon-California. Izgleda kao granicni prelaz. Ja sam mrtav-ladan vozio za lokalcem kad je uniformisani zazvizdao za mnom. “Dobro, dobro, stajem…” Neki jako strog brka. “Ne krijem nista. Nisam ukapirao da moram da stanem”. Smirio se i poceo sa svojom listom pitanja… “Ne nosim nikakvu hranu, nemam zelje, ni zrnevlje, nemam nikakve zivotinje…”. Pogledao je ovlas, odrzao mi predavanje kako moram da stanem… i dao mi cedulju da sam uredan i bezbedan turista koji ne ugrozava California State. Putovanje uzbrdo je bogami potrajalo, jer su postavljali nov asfalt. Nizbrdo je bilo u leru, 100km/h sa neprestanim kocenjem. Nikoga nisam obisao, samo sam sledio brzinu saobracaja. Video sam da je na svakih 10km policija zaustavila nekoga. Kroz Sacramento sam samo projurio. Bilo je skoro podne kada sam stigao u Berkeley. Moje omiljeno mesto: Telegraph Avenue. Dve ogromne prodavnice ploca “AMOEBA” i “RASPUTIN”. Nisam nasao nista senzacionalno. Ceo ulov nije bio ni 10CDa. Djir kroz univerzitetski grad. Nisam usao cak ni u “Free Speach Movement Cafe”. U prodavnici kamp opreme sam pitao da li u blizini ima kamp. “Najblizi je na 250 milja, na obroncina Sierra”. “Hvala, odatle sam jutros dosao”. Krenuo sam peske kroz grad, uzalud se nadajuci da cu natrapati na neki hostel-motel. Za jedan sat pesacenja nisam dovoljno daleko stigao. Vratio sam se na Telegraph Avenue. “Vidi ovog tipa sto ima cool kameru” dobacio mi je debeli crnac. “Ako me slikas, proglasicu te za licnog fotografa” nadovezala se sisata do njega. Nastavio sam dalje, smejuci se.
Nije mi bilo druge, sem prve… u San Francisco. Tamo bar znam tacno gde da trazim prenociste, i kakvu cenu da ocekujem. Lombard St. kod Indusa. Imali su slobodnu sobu. Pobeda je nasa.
25. jul 2008
Prohladno jutro. Ponovo pesacim kroz Fishernan’s Wharf oblast. Krivudavi deo Lombard Street u punom cvatu. Prekrasno izgleda. Odlazim u centar i jedva nalazim parking mesto, nakon dugotrajnog traganja. Prolazim ponovo kroz Kinesku Cetvrt. Znam sta cu videti, i vise nisam razocaran. Lep je i suncan dan, cak mi izgleda lepse nego sto se secam. Ponovo na Market Street. Tramvaj Zvani Zelja. Red je beskrajan. Dok kupis kartu i docekas da se ukrcas stigao bi peske i tamo gde ides, i nazad. Tek toliko da “overim mesto”. Oko 16 sati manijakalne vozne sam daleko od kuce. A jos bih da se zaustavim bar na dva mesta. Nista frushtuk, odmak naput… Prelazim GOLDEN GATE most. Bye, bye…
Kako sam izasao iz grada, stalno vozim kroz neku izmaglicu. Osecam da sunce sija, ali ne vidi se bas. I tako satima. Izlazim na Hway 5. To vec vozim k’o sodarski konj (i u snu). Ne znam da li da stisnem, ili da prdnem… Ide mi se i u Redwood Forest, medj sekvoje (bio sam lane) , a ide mi se i na kontra stranu, u LASSEN VOLCANIC NATIONAL PARK, u kome nikad nisam bio. Naravno, radoznalost je ta koja ubija macku. Stizem u Red Bluff. Dolio sam gorivo i pitao za put, ali sam se nesto pogresno prestrojio i opet sam na Hwy 5. Dobro idem na sever do Redding-a, pa cu tamo skrenuti na istok. Receno-ucinjeno. Bilo je bogami vec proslo 4PM kada sam stigao. Kamp na obali jezera mi se ucinio skup. Ne bas kao na TAHOE LAKE, ali galama me odbija. Idem u obilazak. Dvosmeran saobracaj. Sa sumskog druma je uglavnom skinut asfalt. Spremaju za renoviranje. Nije mi neka zurba, ali presporo napredujem. Zaustavio sam se pored 300 tona teske kamene gromade koju je nakon erupcije vulkana lava donela do ivice puta 1915. Crni se kao sam necastivi. Bilo je vec 7PM kada sam stigao do parkinga od koga staza vodi do kratera na vrhu. 4 km, 600metara visinske razlike. Na tabli pise da vecini treba 4-5 sati da se popne. Sve da se usnpem za samo 3 sata, bice 10PM kad budem na vrhu, a treba i sici niz strminu (po mraku). Da nisam promasio prestrojavanje u Red Bluff-u, mozda. Ovako, grebiga. Shmrc. Ostaje za drugi put. Par kilometara dalje, zasmrdjelo, bogumi. Sumpor-vodonik. Zicana ograda uz sam drum, a blato purnja k’o kacamak. Sa druge strane puta brezuljak, sav zut. Iz njega, kao iz cajnika, izlazi bela para. Na sve strane table sa upozorenjima da se ne prilazi blizu i da se ne luta po sumi. Naravno, copor klinaca je odjurio bas kud se ne sme. Matorci ih dozivaju uzalud, samo da bi ovi pobegli jos dalje i bolje se sakrili. K’o sjebe da gledam. Deca su uvek i svugde ista… Bambi sa mamom kosutom na obali jezera. sve je carobno, ali me muci sto sam zakasnio da se popnem na vrh vulkana i sto je vreme tako smrljavo. Nista, odlazim. Mrak je pao jos pre nego sto sam stigaoo do planinskog prevoja na granici sa Oregon-om. kao i obicno, najbrzi sam uzbrdo. Nizbrdo idem u leru i pustam da me preticu. Gledam koliko jos benzina imam i gde mi je najzgodnije da prespavam, kako bi ujutru imao dobru startnu poziciju za odlazak na CRATER LAKE. Zaustavio sam se pred motelom u gradicu Phoenix.
26. jul 2008
Kada je sunce granulo, krenuo sam sumskim putem 62, na istok. Prvih dvadesetak kilometara je bilo kroz neka naselja, a posle bogami kroz pravu gustu sumu. Tuda ni bez ogranicenja brzine ne bih jurio. Naprotiv, bilo je sve vise i vise razloga da se stane i uziva u prirodi. Celocasovnu pauzu sam napravio kraj brzaka Rogue River. Min- klisura sa vodopadom, i starhovitim hukom vode. Isti impresivan huk kakav sam u pretskolsko uzrastu cuo na Vingaru, i koji mi je zauvek ostao u secanju. Na tabli pored staze pise da je recna voda toliko hladna da ribe u njoj ne mogu da porastu. Svi krupniji komadi su poribljeni. Dvadesetak kilometara uzbrdo i stigao sam: CRATER LAKE. Predivno jezero u grotlu vulkana. Jezero je elipsastog oblika, 10km sever-jug, 8km istok-zapad. Skoro 600 metara duboko. Kraj obale na juznoj strani je skup hotel i turisticki centar. Naravno, tu ima najvise sveta. Ja sam krenuo u krug u smeru kazaljke sata. Prizor preseca dah iz bilo kog ugla gledali. Na vrhu brega, sa zapadne strane se nalazi vidikovac. Staza od parkinga do vrha nije duza od 3 kilometra, ali se prolazi kroz sneg koji je meni iznad glave. Staza je prosecena kroz sneg, tako da sam lako mogao da procenim. Cela djacka ekskurzija je beila na vrhu. Pola sata sam slusao njihovu graju i jos pola sata uzivao u miru. Sto se blizilo podne, sve vise je turista bilo na parkinzima oko jezera. Na jednom me je grupa motorasa (Harley Davidson motori i kozna odela, kao iz filma) zamolila da ih fotografisem. Tip koji im je valda vodja je izmisljao: ajde iz ovog ugla, ajde iz onog ugla, da se vidi ovo, da se vidi ono… “prestani, covek je napravio celo putesestvije po parkingu zbog tebe” dobacio je drugi. Nema problema, nasmejao sam se. Na severnoj obali je jedan od klifova bio sasvim zut od sumpora. Zuti sumporni tragovi su se videli i na povrsini vode. Neverovatno, ali u jezeru zivi velik broj razlicitih riba i drugih biljnih i zivotinjskih stvorova. Put u krug oko jezera je oko 30km. Bilo je puno biciklista. Neki na trkackim biciklovima, neki na obicnim,. Neki su vozili u grupi, neki sami. Bilo je i debelih, za koje ne bi verovao da ce preziveti ceo krug… Ali dan je bio predivan, suncan. Tu sam cuo da je prethodnog dana u Kaliforniji bio veliki pozar i da je zbog toga sve bilo u izmaglici. Cudesan je svet. Dok ne vidis, ne mozes znati.

Pozdrav,
rrasha

Comments (2,649)

« Previous entries Next Page » Next Page »